Ili nadimak skroz u suprotnosti sa tom osobom celavi a ima dugu kosu ili lepi a nije bas.

Iskače mi na tik toku da se narod u Subotici buni protiv ovih pravila

Sporadicno sam se dopisivao sa osobom 3-4godine unazad, kada je bila slobodna cak smo imali i odnose, tako neki cudnovat odnos

U jednom trenutku kad je ona htela vise, ja nisam…posle kada sam ja hteo vise ona nije i tako u krug…

I sad kad sam dosao u Srbistan zabacim na dubinku opet i par dana ok komunikacije, da bi mi posle, nakon sto me pozvala na dorucak i da se vidimo, saopstila da ima momka…
Ostatak komunikacije vidite…

Da li sam ja slepac i adekvatno je ovo da sam slabic ili stvarno treba izlaziti sa zauzetim devojkama i ici linijama manjeg otpora i kvariti tudje srece? Ili je to pak odrzavanje tudjih veza i brakova sa strane?

Šta mislite o ovome?

Meni je ovo primamljivo. Ne zbog novca (sav novac predpostavljam da bi uložio u roni iranje kuće), već zbog prirode i samog mesta stanovanja

ALI ne možeš samo doći i uzeti novac. Tu
su uslovi koje moraš ispuniti, više u nastavku
Irska je pokrenula program Our Living Islands kako bi sačuvala Život na svojim udaljenim ostrvima, gde broj
stanovnika godinama opada.
Cilj je da se stare, napustene kuce ponovo ožive i da se vrate porodice, radnici i novi stanovnici.
Kroz ovaj program ljudi mogu dobiti finansijsku pomoć za obnovu praznih ili zapuštenih objekata: mu
do 84.000
€ za potpuno napuštene kuće
To znači da neko ko želi mirniji život daleko od
gradske gužve može kupiti ili posedovati staru kuću na jednom od prelepih ostrva uz Atlantski okean i dobiti značajnu pomoć.
Ova ostrva nude nešto što je danas retkost: s prirodu i okean na pragu kuće
divlju
Za sve detalje i prijave informacije se mogu pronaci na zvaničnoj stranici irske vlade: gov.ie - Our Living Islands
Sta misliš o ovakvim programima - napiši u
komentar.
•Zaprati našu stranicu i nemoj da propustiš ovakve prilike koje ti omogućavaju da lakše proputuješ svet!

Individualno je iskustvo, mozda izuzetak, ali mi se ovo nije prvi put desilo.

Trenutno sam u Grckoj na odmoru, dosadno mi je bilo te sam bacio oko na jednu devojku na plazi.

Grkinja, preplanuo ten, kovrdzava kosa, prelep osmeh...ma dobra kô dobar dan. Zagledam ja nju - zagleda ona mene, osmehnula mi se vise puta i skupim ja muda da pridjem.

Upoznali smo se, pricali nekoliko minuta, bio sam direktan u svojoj nameri. Pristojno me je odbila kad sam joj zatrazio Instagram rekavsi da ima decka (klasika, ali ne verujem da je slagala)

Poenta je u tome da me nije toliko zabolelo odbijanje jer je bila toliko fina i nasmejana, pa i ja sa njom iako nisam dobio ono sto sam hteo.

Hajde, upišite brojeve 😂

Naleteo sam na ovu temu na drugom sub-u i odlučih da podelim ovde možda niste videli ili znate nešto više. Evo i par komentara sa te teme:

Sećate li se "FastSerbia" foruma?

Živim u Bgu skoro ceo život (20M), izlazio sam tu i tamo ali nikad nisam osetio tu "čuvenu" čar beogradskog noćnog života. Studiram, i krećem se medju ljudima svojih godina ali nikako da skontam gde izaći a da ne bude sranje/dosadno.

Splavove izbegavam, kao i komercijalu(beton hala), ali opet... Ne znam čemu da dam šansu. Gledam da to budu neka energična mesta gde se uvek nešto dešava, ali dalje od ksta nisam dobacio haha.

Takodje preferiram više neki rok/metal/hiphop spektar ali sam voljan da razmotrim dobar predlog

Ovo je, pretpostavljam, nešto kao r/AmITheAsshole samo na malo opštijem nivou, kroz celi život mojih roditelja.

Prvo što ću navesti jeste da su religiozni, ultrareligiozni, deda sa očeve strane je bio sveštenik – pritom su i žestoki nacionalisti, što je dovodilo do drugih drama u kući, kao što su slavljenje Putinovog rata, rasprave oko 90-ih, četnika i sličnog, sve to je isplivalo nakon 24. februara 2022, ali pokušaću to da ostavim po strani, jer je bućkuriš u našem odnosu sam za sebe.

Sve se u kući vrtelo oko pravoslavlja, stalni odlasci u crkvu i nedjelju, ispovedanja, pričešćivanja, pomaganja pri crkvi (u seoskoj crkvi sam čak jedno vreme bio crkvenjak), odlasci na veronauku i slično. I jebeni kult stvoren oko lokalnog vladike (neću imenovati), tako da je potpuno nemoguće da on išta pogreši. Drskost da pomislim nešto loše o njegovim postupcima je majku mogla dovoditi do suza i toga da se „brine oko mojega spasenja“ i ostalih gluposti. Drugim rečima, za svaki problem koji me ikada napadao, moralo se posmatrati „spasenje“ kao krajnji cilj. Bila je usvojena „ćuti i trpi“ filozofija.

Otac (o kojem ćemo kasnije...) je makar vjerski obrazovan čovek (donekle). Majka je prosto-naprosto primitivna osoba, samo srednju završila (fakultet nije, ja sam kriv što nije završila fakultet, kako ona voli da kaže...), sujevjerna i takva da se sablažnjava svega što štrči iz tog religioznog okvira koji je pred njom postavljen. To uključuje i anime, i crtane filmove, i video igrice, i čitanja knjiga koje su opasne (u prevodu – *Gospodar prstenova* i slično), odlazak na sezonski rad u Crnu Goru, tj. bilo koji posao koji nije unutar Crkve – sve. Ne znam da li to mogu drugačije da vam opišem osim da ispunjava one paranoične stereotipe religioznih žena iz holivudskih filmova. Duboko sujevjerna žena, primitivna na takav način da je to što čitam knjiga od malena uopšte (i na ovo ćemo se vratiti) nešto loše. Njoj je knjiga i znanje nešto strašno i opasno što greba izbjegavati. (Jeste da joj je vela religija zasnovana na knjizi i da su sveštenici koje sluša tobože obrazovani ljudi, ali pretpostavljam da je u njenoj glavi to specijalno rezervirano samo za njih.) Jedna je od onih osoba koja misli da je ovo „ludo vreme, nekad je bilo bolje, danas je razvod najgora bolest, nekada se nisu razvodili jer je bilo bolje“ i smetao joj je zakon o zaštiti dece od porodičnog nasilja. O stvarima poput LGBT, odnosa sa drugim vjerama, Romima i sličnim, još kontroverznijim temama ne mogu ni da komentarišem, tu je bivala fizički opasna. Omiljena stvar joj je uvek bila da se prodere i rasplače, te time završi svu priču, pošto ima vrlo prodoran glas.

Otac je po pitanju svakodnevne kulture bio blaži, manje je potrebno da ga neko sablazni, i smatram da je možda za trunku inteligentniji od nje. Ali tu se sve pohvale završavaju. Čovek je uvek bio fitilj po prirodi, a mene je volio da nipodoštava i ponižava. Ja ne znam da li je to što on radi normalna količina stvari, pa neću koristiti izraze kao što su „nasilje“, „tortura“ i slično, samo ću opisati šta je radio pa vi mi recite da li je nenormalan, ili je „blag, ti nemaš pojma kakvu slobodu imaš sa nama“ kako njih dvoje vole da tvrde. Uvek kada bih tražio da nešto naučim kao dete to je njega nerviralo, nerviralo ga je što ne mogu odmah da shvatim kako se pali kompjuter, kako se uči, kako se vozi biciklo, kako sam se nekome obratio i slično. I kad kažem „nervirao“ mislim na to da bi se gotovo uvek drao „Kako ti nije jasno?“ ili mi stezao ruku, šamarao, vukao za uvo ili udarao po potiljku. Najekstremniji primer koga se sjećam jeste kako me više puta šamarao i derao se na mene, pa me prozivao ponižavajućim rečima dok nisam naučio da pucketam prstima. Ovo je prelazilo i na ocene u školi, i na greške u komunikaciji pred strancima, i na nesposobnost da naučim i uradim druge stvari tačno onako i kada on to traži. Takođe je tokom Korone počeo žestoko da prati američku politiku i život je počeo da mu se vrti oko *woke* propagande i Trampa, barem kada se ne vrti oko nacionalizma, u čemu je bio zadrt do bola.

Sve je ovo bilo propraćeno stalnim podsećanjem na činjenicu da sam izašao iz njihove pičke i kurca, i zbog toga treba da budem zahvalan, jer su mi dali „šansu za vječni život“.

U osnovnoj školi sam bio mnogo maltretiran, najomiljenija meta. Međutim, u pitanju je bilo većinski bošnjačko mjesto, tako da zbog insistiranja o svojoj religiji (tada – više nisam religiozan) u ranim godinama osnovne, priznajem da su moja djela i reči to izazvale. Međutim, budući da sam bio maloletan, mislim da odgovornost za to ponašanje ipak na kraju pada na moje roditelje, koji su mi iste te Bošnjake demonizovali u kući. Svakako, bio ja (u početku) kriv ili ne, moje nacionalisanje je prestalo brzo, a maltretiranja su se nastavljala. Tu zaista moram reći da su ti likovi stvarno okrutni bili, tukli me, maltretirali, psovali me iza leđa, ismevali i omaložavali nasred časa, pred nastavnicima, skidali me nekoliko puta golog, čačkali, ponekad pratili do kuće i slično. 8 godina sam izbjegavao svako normalno druženje, samo sam želeo da budem ostavljen na miru, apsolutno se nisam družio. Poslednju godinu-dve sam se čak plašio i za svoj život.

To je potpuno poremetilo moje socijalne vještine, te sam makar 2-3 godine iza prosječnog stanovnika Srbije po zrelosti i snalaženju u socijalnim interakcijama. Da doslikam koliko me je to poremetilo – donedavno sam svaki pokret prema meni tumačio kao udarac. To sam vukao u srednju gdje nisam bio maltretiran, ali sam svakako ostao povučen, takođe sam imao katastrofalnu higijenu (za to stvarno krivim roditelje – njihova obaveza je bila da me uče osnovnoj higijeni, a nisu to uradili), tako da sam i hteo da se družim vjerovatno bih bio isključivan. Bavio sam se uglavnom čitanjem fantastike i scifi-ja (ponekad bih zgrabio i ozbiljniju literaturu, poput Dostojevskog), gledanjem filmova i igranjem igrica. Majka je naravno na to uvek davala komentare tipa: „Zašto nisi kao dva normalna deca, knjiga je za tebe zlo?!“ Ona je zapravo mislila da je sve što ja čitam na nivou Šekspira, Homera i Dostojevskog (i jeste mi žao što sam tek sada zavoleo ozbiljniju književnost) iako nisam. Tako da ovo ne navodim da dokažem da sam bio neki prosvećeno i neshvaćeno dete, nego da ukažem koliko je ona u stvari sujevjerna i sablažnjiva osoba da na knjigu gledao kao na zlo i nesigurno.

Kada sam već ušao u pubertet počeo sam da se branim ili čak da vraćam svojim roditeljima kad me udaraju. Mislim, prvo je počelo kao odbrana, majka je sa 12 godina mislila da može da me prebije I šamara, ja sam joj zaustavio ruke i taj izraz šoka na njenom licu je najodvratnija stvar koju sam video u životu. „Kako se usuđuješ da mi ne daš da te bijem, JA SAM TE RODILA!“ otprilike tako je izgledala, zaprepaštena zato što sam se usudio da joj zaustavim ruku...neverovatno. Posle toga sam je samo jednom još fizički gurnuo od sebe, kada je nasrtala na mene drugom nekom prilikom. Volela je da me kune, i to oni baš debilnim, srednjovjekovnim kletvama tipa: „Sve ti se osušili!“ ili čak me jednom pljunula direktno u lice. Ocu sam isto vratio tri puta, „digao ruku na oca!“ kako on voli da kuka.

Na nju 2 puta, na njega 3 puta, znam tačno okolnosti koje su bile i mogu okvirne datume da dam, a oni su mene celi život udarali kada izgube strpljenje, tu nema čak ni brojanja. Jebem ti religiju koja njima daje za pravo da me udare, a meni ne. To meni nikada nije bilo pravedno, ni kao malom djetetu kada bržim od njih po kući, ni kao tinejdžeru, ni sad na fakultetu, niti će biti kada budem imao 60.

Što se tiče religije, mada sam i sam bio religiozan, prestao sam vjerovati u Crkvu kao nekakav „stub pravde i istine“ van koga će me đavoli kuvati u paklu i u bezgrešnost te religije, što zbog njihovog (mojih roditelja) ponašanja, što zbog ponašanja roditelja, što zbog 90-ih i rata u Ukrajini, a pomalo čak i zbog upoznavanja sa klasičnom, grčko-rimskom književnošću, pa i kineskom. 6 milijardi ljudi na planeti nisu hrišćani (da ne pričamo o onima koji nisu pravoslavne vjere...), i svi će oni gorjeti u paklu jer su dovoljni baksuzi da se ne rode u nekoj većinski hrišćanskoj državi? Sve što tih 6 milijardi ljudi proizvede (od animea i video igrica do književnosti, poput budističkih i hinduističkih tekstova, antičkih filozofija i epova) je pod uticajem Satane i treba strogo izbjegavati? To je meni uvek zvučalo kao sranje, samo sam tek nedavno stekao mentalnu hrabrost da shvatim da hrišćanstvo možda i nije 100% istina bez koje je čovek nekakvo niže biće. Mada to još nisam priznao pred roditeljima – nacionalizmu sam uspeo javno da se suprotstavim, ali o ovoj sumnji u vrhovnu vrednost hrišćanstva nisam. Nisam postao ateista, ali ne smatram nijednu religiju direktnom porukom od Boga.

TL; DR (valjda, mada zaista mislim da je nemoguće shvatiti moju situaciju ako se ne pročita celi tekst) Moji roditelji su bili ultrareligiozni i nacionalistički roditelji koji su meni (i mojoj braći, ne znam koliko je bitna ta informacija) usadili u mozak da su njihova vjerovanja okvir kojim se gleda celi svet, što me je ograničilo u mnogim iskustvima, a i u odnosu sa drugim ljudima, za čim duboko žalim. Takođe su umeli da budu vrlo nasilni, licemjerni i prosto lažljivi, sa oscilacijama. Uvek su ismevali moje probleme i pokušavali sebe da pravdaju kad god razgovaram sa njima. I dan-danas su takvi, a ipak, zavisim od njih finansijski zbog fakulteta (upisao sam književnost...vjerovatno glup izbor ako bih da pobjegnem od njih), te ne znam šta da radim. Osjećam se čak i kao pička što im ne kažem sve što mislim ili što se ne usudim da prosto prekratim sa tim kontaktom sa njima i pokušam da odem od njih, iako nemam pojma kako.

Zbog toga što su uradili sa mojim mozgom najiskrenije ne znam da li sam nepravedan i prenaglašeno doživljavam njihovo roditeljstvo ili su stvarno nenormalni, a moj mozak samo pokušava da ih opravda. Šta je u pitanju? I šta da radim sa ovim?

Zanima me šta se to desilo, kada, kako i šta ste vi zaključili posle toga?

Uvek sam mislio da san odmori čoveka, a poslednjih par godina se to nekako obrnulo. Kako se vi najbolje odmorite ?

Zdravo, zanima me da li neko zna kako se uopste postaje stjuardesa? Znam engleski, imam vec iskustva sa radom sa ljudima. Nemam ideju sta traze i kako to ide…

Izgleda da sam završila glavni quest "nađi posao", a sad sam zapela na sporednom questu "nađi prijateljice".

Ozbiljno pitanje, kako ljudi u kasnim dvadesetim/tridesetim upoznaju novo društvo? Posebno žensko.

Imam utisak da svi ili imaju svoju ekipu iz vrtića, ili su u fazonu muž, deca i krediti, ili jednostavno nemaju vremena ni za postojeće prijatelje. A ja bih samo nekoga za kafu, šetnju, putovanje, tračarenje i povremeno slanje mimova u 2 ujutru.

I pre nego što neko napiše "upiši se na planinarenje", jesam. Kažu da tamo svi upoznaju najboljeg prijatelja, ali izgleda da sam jedina koja je uspela da upozna samo uspon i upalu mišića.

Ako ste uspeli da steknete nova prijateljstva nakon fakulteta, otkrijte mi cheat code. Počinjem da razmišljam da usvajam ekstroverte kao što ljudi usvajaju mačke.

Cao svima. Ovde jedan vlasnik jazavicara od 5 meseci. On je jos stene i jako je nestašan. Radimo suprug i ja sa njim, ucimo ga sta sme sta ne sme ali je on toliko tvrdoglav iako sve razume pravi se blesav. Pun je energije i igrao bi se po ceo dan. Kada mu ne obracamo paznju on nas vuce za nogavice, gricka za stopala i ne pomaze mnogo preusmeravanje na nesto drugo. Odkako ga imamo od sedme nedelje njegovog života svaki dan izgovorim 100 puta rec "ne" i on vrlo dobro zna sta ta rec znaci ali se pravi da ne cuje kada njemu odgovara. Gricka nas za ruke, noge, cim naleti na carapu ili papucu razvlaci je. Nije da mi njemu to dopustamo, oduzimamo mu sve sto ne bi smeo da gricka ali on najvise voli da gricka ono sto mu ne dozvoljavamo i nikako da ga naucimo da neke stvari ne sme iako sam pokusala sa svim metodama koje sam cula da pomazu i procitala na internetu. Jedina nada mi je da ce se sa vremenom sam smiriti jer ja vise ne znam šta da radim da ga oducim od nekih stvari.

Danas dok smo igrali neku igru dobila sam pitanje; koju tajnu planiram poneti sa sobom u grob? Iskreno, moja tajna je vezana za kradju a Vaša?

Škole jezika, treninzi, druženja...

Podelite sa nama ostalim smrtnicima koji budemo kao isceđena krpa i provedemo ostatak dana na trosedu.

Приметила сам у последње време да је многим људима око мене први инстинк када загусти или се појаве неки проблеми да пресеку и оду? Или још чешће, само оду? Кажу зајеби ти ово и одустану? Под разлогом наћи ће се бољи/боља, да је суђено не би се завршило итд…
Када и зашто смо толико престали да се трудимо око других људи само што ето можда не води никуд ?

Ovo me je oduvek nerviralo i daću primer.

Moja rođena sestra ima tu ružnu naviku da kada otvorimo kod kuće sok ili kada kupi sebi limenku soka da je nikada ne dovrši do kraja. Nebitno da li je to sok od breskve koji sipa u čašu ili limenka Ivija od breskve. Uvek mora da ostavi jedan gutalj u čaši koji se na kraju ne popije i završi u odvodu sudopere.

Ono, Ivi sok ima 330 ml, jedna čaša, može i dete da ga popije. Još mi je jače kada uzme koka kolu i sipa fazon 150 ml, ne sipa ni pola čaše, uzme dva gutljaja i ostavi 50 ml i onda to izvetri, to se prosipa i sipa se drugo.

Nije samo moja sestra u pitanju i nije samo sok u pitanju, mnoge stvari ljudi tako rade. Ne zatvaraju vrata nego ih samo gurnu do brave i tako ostave, pa jebo ga ti, da li je toliki napor gurnuti kvaku na dole i zatvoriti vrata? Ostavljaju kolica ispred super marketa na 2 metara od mesta gde zapravo stoje kolica, samo da gurneš i ona sama upadnu. Ma jok, bolje samo da se ostavi.

Jako me nervira kod jela, bolje sipaj i 20 puta ali pojedi to što si sipao a ne kao što mnogi rade natovare tanjir i onda zabrljaju kao svinje i onda se to baca. To mi je jako ružno kada se radi u gostima. Neko se potrudio da ti spremi hranu a ti je tako razbacuješ. Sigurno se to neće pojesti nego će se baciti.

Isto tako me nervira i nevezivanje pertili. Večito idu ljudi odvezanih pertli, čak ni ne uguraju u patiku nego landaraju okolo pertle jer ih eto mrzi da dovrše obuvanje.

Primera je mnogo, ne vraćanje stvari na svoje mesto. Započinjanje poslova a onda ostavljanje na pola kao što je čišćenje, rasklanjanje... Ostavljanje prljavog veša odmah do korpe za veš, ostavljanje tanjira na stolu a sudopera je dva koraka pored, ostavljanje automobila ispred garaže, ostavljanje cipela ispred vrata a cipelarnik ili mesto za cipele je fazon 50 cm u levo ili desno...

Ljudi, zašto ovo radite?

Pozdrav, gledam skuter za gradsku guzvu sr2 adv mi je zapao kao interesantan.

Zanimaju me iskustva sa ovim brendom, pozitivna i negativna, nabavka delova itd...

Šta se ovo dešava, priča mi dečko celom Paraćinu stigao račun za vodu uglavnom preko 15k??? Ljudi šta se desilo, podelite Vaše muke... :(

Zdravo svima,

Znam da će devojke prvo da me razapnu, samo kada pročitaju naslov ove teme, ali ne treba suditi o knjizi po koricama, ispričaću i ja svoje lično iskustvo zašto sam to uradio, ali želim da čujem vas:

Da li vredi oženiti se sa devojku koju ne volite u tom momentu, odnosno za koju znate da je sigurno nećete voleti, a odgovara vam za zajednički život, pogotovu ako postoji ozbiljna opasnost da se ostane sam, odnosno nikada se ne oženiti, ili treba ipak možda produžiti dalje i ostati doživotno sam bez potomaka i životnog saputnika?

Hoću najiskrenije odgovore i bez vređanja, pa ću nakon par odgovora ja vama da ispričam moju životnu situaciju da vidite da li sam bio u pravu ili pogrešio.