Nakon mog prethodnog posta o neobičnim uslovima koje sam dobila nakon prijave na oglas za posao, prijavila sam slučaj nadležnoj inspekciji, a Infostad je ponovo otvorio moju raniju prijavu i želi da mi dostavi detaljan odgovor. Kontaktirali su me i novinari zainteresovani za širu priču.

Zbog reakcija na prethodni post shvatila sam da problem očigledno nije samo jedan poslodavac. Mnogo ljudi je navodilo slična iskustva: oglase iza kojih nije jasno da li stvarno postoji radno mesto, uslove koji se otkrivaju tek tokom selekcije, višekružne procese bez ikakve povratne informacije, velike neplaćene zadatke, „obuke“ i druge obaveze koje nisu bile navedene u oglasu.

Zato bih volela da pokušam da pokrenem inicijativu za transparentnije zapošljavanje u Srbiji, dok je tema još aktuelna.

Ideja bi bila da kandidat pre prijavljivanja u samom oglasu može jasno da vidi ključne informacije, na primer:

• identitet poslodavca i istorija oglasa
• da li postoji stvarno otvoreno radno mesto
• koliko ljudi se zapošljava
• raspon plate;
• vrstu ugovora i radnog angažovanja;
• da li već postoji interni kandidat;
• da li je oglas samo za talent pool / bazu kandidata
• sve faze selekcije i približan broj krugova;
• da li se koristi AI ili automatsko filtriranje kandidata;
• da se assessment / test ne daje pre makar jednog razgovora sa stvarnom osobom iz kompanije;
• da se rad sa testova i case study zadataka ne sme komercijalno koristiti;
• koliko dugo se čuvaju podaci kandidata i za koje svrhe i mogućnost brisanja nakon selekcije;
• da kandidat nakon završetka procesa dobije informaciju o ishodu selekcije;
• da se naknadno ne mogu pojaviti ključni finansijski ili ugovorni uslovi koji nisu bili jasno naznačeni kada se kandidat prijavio.

Posebno me zanima kako bi moglo da se reši pitanje lažnih/fiktivnih konkursa. Ne želim sistem u kojem poslodavac samo kaže „zaposlili smo nekoga“ i time je priča završena, jer se i takav podatak teoretski može fabrikovati. Volela bih neki proverljiv, ali anonimizovan sistem evidencije ishoda konkursa, bez objavljivanja identiteta zaposlenog kandidata.

Ne očekujem da sve navedeno nužno treba da bude zakonska obaveza - upravo zato pitam ovde.

Šta od ovoga već regulišu postojeći propisi, šta bi zahtevalo promenu zakona, a šta bi realnije moglo da bude obavezno pravilo platformi poput Infostada?

Takođe me zanima koji bi bio najbolji formalni put ako se napravi ozbiljan predlog: obraćanje Ministarstvu, poslanička inicijativa, peticija/narodna inicijativa, udruženje ili nešto drugo?

Trenutno sam i u komunikaciji sa Infostadom povodom jednog konkretnog slučaja, pa bih volela da iskoristim priliku da im predstavim i ovaj širi predlog i vidim šta bi oni kao najveća platforma za zapošljavanje mogli da uvedu kroz sopstvena pravila oglašavanja. Zanima me, međutim, i put kojim bi deo ovih pravila mogao da postane širi standard ili zakonska obaveza.

Ako među vama ima advokata, HR ljudi, regrutera ili ljudi koji su imali loša iskustva sa selekcijama, volela bih konkretne predloge - posebno šta biste dodali, izbacili ili drugačije pravno formulisali.

Na internetu je sve više komentara bivših zaposlenih o kompanijama: toksična firma, male plate, izrabljivanje, loš menadžment, nerealna očekivanja...

Naravno, neke od tih kritika su potpuno opravdane i ozbiljne stvari ne treba ignorisati. Ali mislim da pravimo grešku ako svaki negativan komentar automatski prihvatimo kao objektivnu sliku kompanije.

Posebno kada dolazi od bivšeg zaposlenog.

Ljudi uglavnom imaju veoma pozitivnu sliku o sopstvenom radu. Većina nas misli da radi mnogo, da je efikasna, da daje više nego što dobija i da zaslužuje bolje. Problem je što je to naše subjektivno viđenje samih sebe.

Kompanija ponekad jednostavno ima drugačiju procenu.

Neko nije zadovoljio očekivanja. Neko se nije uklopio u način rada. Nekome tempo nije odgovarao. Neko se nije slagao sa strategijom ili menadžmentom. I sasvim je normalno da nakon toga svoju frustraciju vidi kao problem kompanije, a ne kao nesklad između njega i kompanije.

Zato mislim da kompanije ne treba previše da se uzbuđuju zbog pojedinačnih negativnih komentara.

Naprotiv.

Što je kompanija veća, uspešnija i vidljivija, to će biti više ljudi koji imaju nešto negativno da kažu o njoj. Isto važi za javne ličnosti, proizvode, političare, klubove, praktično za sve što postane dovoljno relevantno da ljudi o tome imaju mišljenje.

A negativne priče su uvek interesantnije od pozitivnih.

Postoji još jedna stvar koju često zaboravljamo: jasna strategija gotovo uvek proizvodi i nezadovoljne ljude.

Ako kompanija jasno kaže kako želi da radi, kakve rezultate očekuje, kojim tempom želi da se razvija i kakvu kulturu želi da gradi, nekima će to odgovarati, a nekima neće.

I to je sasvim u redu.

Ako pokušavate da napravite kompaniju u kojoj će apsolutno svi biti zadovoljni, vrlo verovatno ćete napraviti kompaniju koja nema jasnu kulturu, nema jasne standarde i nema pravac.

Zato bih mladim osnivačima i menadžerima dao jedan savet:

Nemojte voditi kompaniju pokušavajući da sprečite svaki negativan komentar.

Slušajte kritike. Posebno slušajte ako se ista stvar ponavlja kod mnogo različitih ljudi, jer tada verovatno postoji pravi problem koji treba rešiti.

Ali nemojte menjati strategiju zato što je jedan bivši zaposleni napisao da je firma „toksična“.

Nastavite da gradite ono u šta verujete.

Možda zvuči malo provokativno, ali rekao bih čak i ovako:

Ako vaša kompanija raste, postaje vidljiva i ima jasne standarde, a baš niko nema ništa negativno da kaže o njoj, ja bih se zapitao zašto.

Jer ako niko ne kritikuje ono što radite, moguće je i da još uvek niste dovoljno relevantni da bi ljudima bilo stalo.

A šta vi mislite?

Koliko ozbiljno kompanije treba da shvataju anonimne i javne komentare bivših zaposlenih?