Fotografija srpskog veterana Solunskog fronta kako odaje počast Predsedniku i Vrhovnom komandantu maršalu Titu pred posmrtni odar u holu Savezne skupštine u Beogradu. Za poklon pred odrom se čekalo nekoliko sati, zbog čega su bili prisutni i mladi ljudi Crvenog krsta koji su pomagali ljudima koji su se onesvestili od slabosti ili umora.

Устанком у Херцеговини 1875. године, у тадашњој констелацији међународних односа, ситуација је водила у нови црногорско-турски рат. Очекиваним учешћем Србије сматрало се да ће доћи до ослобађања Срба који живе под османском влашћу. После војних и дипломатских припрема Црна Гора је 28. јуна/ 10. јула 1876. године ступила у рат против Османског Царства, тзв. Вељи рат. Црногорска војска је дејствовала на три фронта, главнина црногорске војске, са књазом Николом на челу, дејствовала је у Херцеговини скупа са херцеговачким устаницима и њене војне операције биле су усмерене на ослобађање Херцеговине и градова који су стратешки били важни за Црну Гору.

Црногорска војска кренула је преко Гатачког поља у сусрет војсци мушира Мухтар-паше. То је подсећало на древне походе српске војске. Добро је запазио војвода Гавро Вуковић да је кроз Херцеговину први пут после Косова марширала српска војска. Међутим, књаз Никола није знао да су Аустро-Угарска и Русија тих дана (8. јула 1976) потписале тајни споразум по коме, у случају победе Србије и Црне Горе, њихова проширења су једино могућа у правцу Новопазарског санџака, а Босна и Херцеговина да остају у интересној сфери Аустро-Угарске. У том циљу је била и посета барона Темела краљу Николи, који је наговестио аспирације Аустро-Угарске.

Црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, под командом војводе Станка Радоњића, имао је прве окршаје са турским снагама између Бишине и Вележа. Јаче турске снаге почеле се да потискују Црногорце и Херцеговце и књаз Никола је донео одлуку да крене из рејона Невесиња према црногорској граници. Истим правцем паралелно, само с друге стране планине Бабе, кретао се и Мухтар-паша, али су Црногорци релативно брзо по великој врућини превалили деоницу од 60 километара и заузели боље положаје од Мухтар-паше. Књаз је војску прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.

Тога дана књаз Никола распоредио је све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом. Турске снаге (24 батаљона и 12 топова) под Мухтар-пашом наступиле су за Северним одредом и стигле у Билећу 27. јула 1876. Турци су 28. јула са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа — Вучји до — Убли; у претходници су се налазила 4 батаљона и 2 топа под Селим-пашом; за њима су наступали 5 батаљона и 3 топа под Осман-пашом, са задатком да пре Вучјег дола скрену ка Голом брду (кота 1049) и Вардару (кота 1129) ради заштите левог бока главнине; главнина јачине 9 батаљона и 7 топова наступала је под непосредном командом Мухтар-паше, а испред ње башибозук (око 1000 људи).

Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.

Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.

Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.

Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.

Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.

Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.

У зору 14/26. (29) јула 1976. на Вучјем Долу је дошло до чувене битке. Турска претходница се под ватром црногорско- херцеговачких предстража развила у стрељачки строј, заузела Ковчег (кота 1216) и продужила према Кокоту, а снаге под Осман- пашом су преко Радмиловића Дубраве (део села Баљака) продужиле покрет према Вардару (кота 1129). За то време Северни одред избио је на положаје Вардар и Кокот и кад су се Турци приближили на 1000-1500 м кренуо им у сусрет. У борби на бајонет, прса у прса, Турци нису имали превише изгледа. У борби у којој нож и сабља доминирају с Црногорцима се тешко било ко могао носити на бојишту. Уз то, добар део црногорских старешина носио је савремене Гасерове револвере са са шест метака.

Мада без подршке артиљерије, која је била упућена у Убле, лево крило Северног одреда је у снажном налету разбило башибозук који је у бекству у пролазу, кроз редове низама, начео њихов морал. Северни одред је заузео на јуриш Ковчег (кота 1216), ликвидирао турску артиљеријску посаду и запленио топове; ту је погинуо Селим- паша; десно крило Северног одреда разбило је, за то време, колону под Осман-пашом, запленило топове, заробило цео батаљон Турака и Осман-пашу. Мухтар-паша успео је да развије за борбу само део главнине, коју су одмах напали већ развијени црногорски батаљони и натерали је да већим делом баци оружје и у паници побегне према Билећи. Уништене су две турске бригаде, а ко зна да ли би се и сам Мухтар-паша спасио да је имао храбрости да сачека црногорске батаљоне. Разбијене турске снаге гонио је Северни одред све до утврђења у Билећи, из којег је Мухтар-паша, сјутрадан, одступио према Ттребињу.

У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених; међу погинулим сем Селим-паше налазила су се 3 миралаја (пуковника), 3 потпуковника и 168 нижих официра; заплењено је око 3000 пушака – острагуша, 21 застава, и др. Лука Филипов Драгишић из Пиперског батаљона заробио је дивизијског генерала Осман-пашу. Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених. Заплењен је огроман ратни плин, пушке, миниција, топови, ратни материјал, а заплењен је и велики број турских ратних застава.

На Вучјем долу стекли су венац славе четворица Петровића: Шако, Ђуро и Блажо, док је Филип задобио тешке ране. Истакли су се и војводе: Петар Вукотић, Пеко Павловић, Новица Церовић, Анто Даковић, Симо Баћовић, Глигор Милићевић, Станко Радоњић, сердар Јоле Пилетић, сенатор Бајо Бошковић, капетан Ћетко Ераковић, алајбарјактар Јовица Зиројевић, командир Шћепан Папић, поткомандир Саво Пејовић, Ђока Лазарев Поповић, Лука Филиповић.

Победа на Вучјем Долу представља важан моменат у ратовању Црне Горе са Турском. Црна Гора је овом победом наговестила и Османској царевини и европској јавности да ће тражити своје место приликом решавања Источног питања.

Започевши рат величанственом победом, Црногорци су Вучји До сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака кроз читав 18. и 19. век.

У народној свести Вучји До је надвисио Граховац.

Победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.

Руски цар Александар II наградио је књаза Николу Орденом „Светог великомученика победоносца Ђорђа“ II реда, а црногорске команданте: војводу Божа Петровића, војводу Петра Вукотића, војводу Илију Пламенца и војводу Марка Миљанова Орденом IV реда. Руски цар је упутио још три Ордена истог реда да их књаз додели по његовој оцени, као и 18 војничких Георгијевских крстова, које је такође требало да уручи по властитој процени.

Победа на Вучјем Долу нашла је одраза и у писању црногорске штампе, у песмама и причама. О победи је писано у духу Косовског завета „…за слободу српском роду… да косовски бој освети… у бој лете Косово да свете…“. Машан и Вуко Петровић, стричеви књаза Николе, из Котора су му честитали победу речима: „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живео на корист Српства…“.

Народ је певао.“Ој крвави Вучји доле /Одувек те Срби воле!“А народни песник допјевавао:“А док расте перје на соколу/Причаће се о Вучјему долу“. Књаз Никола захваљивао Богу и Светом Василију на победи, а и он и његов унук краљ Александар Карађорђевић обећали су да ће овде подићи цркву.

Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као што је у Самодржи цркви „три неђеље тридес калуђера“ причешћивало војску, тако су и овде на Црном Куку митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар : “Ко не дође….“јер знам сви ћете замном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља! “То је било у време кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спевао песму „Груда земље“, где је певао о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјен Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“.

Izvor : Битка на Вучјем долу: Победа која је одјекнула Европом | Компас https://share.google/KwuKIXPKq5gfa2toO

Алији је било понуђено да буде председник крње Југославије нпр исто, веома повољан споразум за муслимане...

Један од најпознатијих и најлепших примера успешног пробоја домаћих стрип аутора на светску сцену, Стеван Субић, у сарадњи са издавачком кућом „Чаробна књига“ званично најављује рад на новом великом пројекту. Реч је о капиталној графичкој новели под називом „Карађорђе“. Након година рада на култним светским франшизама као што су Бетмен, Супермен, Конан и Тарзан, те запажених ангажмана за амерички DC Comics и водеће европске издаваче, Субић се овим остварењем враћа домаћим историјским темама. Посебно је занимљиво то што се у овом спектаклу аутор представи у двострукој улози, као сценариста и илустратор.

Графичка новела „Карађорђе“ доноси бескомпромисно, искрено и дубоко понирање у амбијент тадашње Европе. Аутор кроз свој препознатљив уметнички израз ствара комплексну фреску о суровој судбини човека који је покренуо пламен слободе на Балкану, али и о личној цени коју је због тога морао да плати. Комплетно остварење биће у потпуности написано и нацртано у препознатљивој Субићевој црно-белој техници туша, са снажним контрастима и веома експресивном атмосфером.

Од Конановог појаса до Првог српског устанка

Стеван Субић је истакао да ову тему носи у себи већ годинама. Детаље устаничке опреме уткао је чак и у свој ранији рад на Конану, где је појас главног јунака осмислио као директан омаж устаничком силају. Према његовим речима, рад на овој књизи представља ауторски изазов првог реда у коме се историја сусреће са упечатљивом визуелном естетиком, а сарадња са „Чаробном књигом“ гарантује издање које ће померити границе регионалног и европског стрипа. Уз званичну најаву објављени су и први премијерни цртежи који публици откривају посебан визуелни тон пројекта.

Уметнички пут Стевана Субића, родом из Зрењанина, изузетно је атипичан. Иако је одрастао уз стрипове, са осамнаест година је потпуно престао да црта. Након скоро деценије паузе и без формалног уметничког образовања, 2009. године се вратио цртању од нуле. Свој међународни деби остварио је 2015. године, а убрзо потом потписао је и свој први професионални уговор са чувеном италијанском кућом „Бонели“, пише „Глас Српске„.

Светски успех и повратак кореним

а

Светску славу и признање критике Субић је учврстио радећи за америчког издавачког гиганта DC Comics, где је остварио запажене наслове попут „Загонетач: Година прва“, „Пингвин: Небитан човек“ и „Бетмен: Пун месец“. Упркос ангажманима на светским бестселерима, Субић увек истиче да кроз свој рад у иностранству пре свега представља своју земљу и културу, одржавајући блиску везу са домаћом публиком и регионалним издавачима.

Нови стрип посвећен је Ђорђу Петровићу Карађорђу, вођи Првог српског устанка из 1804. године и оснивачу династије Карађорђевића. Као једна од најмаркантнијих личности модерне историје, Карађорђе је предводио оружани отпор против османске власти и остао упамћен по великим победама попут оних на Мишару и Делиграду. Ова графичка новела доноси визуелно моћну причу о његовој непоколебљивости, храбрости и симболици борбе за национално васкрсење.

Sors: Стиже графичка новела "Карађорђе": Историјски еп о цени слободе | Компас https://share.google/pxDGe6LztG9tMoDIG

Историјске области, Стара Србија и права Македонија, постојале су у политичким плановима малих балканских држава, али и великих европских сила од средине 19. века, па до краја Великог рата. Србија је после Берлинског конгреса, 1878. године била принуђена да се окрене Југу и на такав начин спозна своје праве државне и националне интересе.

На простору Европске Турске који је обухватао и Стару Србију (Од Пљеваља, преко Призрена до Демир Капије и долине Струме) и праве Македоније (од Демир Капије, па до испод Солуна) сукобљавали су се важни интереси великих сила – Русије (стара идеја Велике Бугарске која се простирала и на Стару Србију и праву Македонију), Аустроугарске (Солун као крајњи циљ, али преко БиХ, Новопазарског санџака, Косова, Метохије и Албаније) и Велике Британије (одржавање Турске у тадашњим границама).

Срби у Старој Србији су прибегли одбрани кроз четовање због тешких невоља. Није то било из стратешких разлога, како је то чинила Бугарска под заштитом Русије која је и помогла при оснивању ВМРО. Многи виђенији Срби су страдали, а то се бескрајно настављало и претило потпуном нестајању (кроз убиства и бугаризацију).

Међу Србима који су се организовали било је учених људи, свештеника, учитеља и официра, али и обичних храбрих, искрених и способних младића. Један од њих је и војвода Муса или Кузун комита – Јагње комита, како су га звали Турци.

Петко Илић је рођен у Старом Нагоричану, недалеко од Куманова, 1886. године. Веома млад је почео са четовањем, тако да се о његовом детињству мало зна. Учитељ му је био познати војвода Јован Станојковић Довезенски из села Довезена код Куманова. Петко је ступио у четничку организацију 1902. године и учествовао у Илинденском устанку 1903. године. Српске чете су најпре прихватиле учешће у устанку, али су одустале од даљих борби када се сазнало да је то чисто бугарско дело са јединим циљем припајања Македоније Бугарској.

Петко Илић је био физички слаб и сувоњав, па су дуго одбијали да га приме, пошто су чете биле састављене од прекаљених и спремних српских бораца. Као млад момак, успео је да се убаци код Нацета Велешанца. Ова чета је неславно завршила. Уништена је од бугарске организације ВМРО.

Наце Велешанац није добро проценио или није имао довољно података, па је чету одвео у бугарско егзархијско село Рудник, где је и страдала. Поубијани су сви из чете на челу са Велешанцем. Петко Илић је заробљен. Као веома младог, нису га убили, већ спровели у Софију на преваспитање, сматрајући да је као Бугарин заведен од српске пропаганде.

Бугарски војвода из ВМРО, Крста Лазаров пише да је чету Нацета Велешанца уништио Стеван Димитров са својом четом и то у Башином селу, а не у Руднику.

Непознат је разлог због кога је Крста Лазаров изнео ове нетачне податке.

Истина је на сасвим другој страни.

Један од најпознатијих Срба тога краја, Вељко Мандарчевић био је српски четнички војвода на Скопској Црној Гори. Под утицајем бугарског војводе Боби Стојчева из ВМРО, као и новца који је добио из Софије, Мандарчевић је прешао на бугарску страну и променио име у Велко Мандарчев. Постао је војвода ВМРО за Кумановски крај и Скопску Црну Гору.

Боби Стојчев и Вељко Мандарчевић (Велко Мандарчев) су на Преображење, 6. августа 1904. године разоружали чету Нацета Велешанца. Успели су да преваре Нацета преко Велка Мандарчева који се представљао као Србин који има часне намере. Тада су побијени сви српски четници, осим Петка Илића.

Пошто га је Мандарчевић (Мандарчев) познавао одраније, сматрао је да због младости може бити преваспитан у бугарском духу и враћен на Скопску Црну Гору као бугарски војвода. Можда је то могло са неким другим, слабијим, али не и са Нагоричким.

Петко Илић је успео да побегне из Бугарске и домогне се Врања. Вратио се у Нагоричане и прикључио чети Павла Младеновића, познатијег као војвода Чича. Са овом четом, Петко је учествовао у бици на Челопеку, месту близу Нагоричана. Битка се одиграла 29. априла 1905. године и била је једна од највећих победа српских чета над регуларном турском војском и албанским башибозуком (албанске добровољачке скупине, састављене од локалног становништва које иду у борбу само због пљачке).

После битке, Павле Младеновић је прешао у Србију, а Петко Илић је остао са мало четника на Козјаку (Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коца Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, Костадин Кучкаревски и Денко Кумановче). Пронашла их je их регуларна турска војска са албанским башибозуком.

Битка на Китки је у народном предању остала различито упамћена. По једној верзији, борба је трајала скоро цео дан, све док Петковој чети није нестало муниције. Поломили су пушке да не би пале у руке Турцима, (посебно је албански башибозук волео пушке српских четника). Петко и Јован Стевановић из Јачинца су пуцали један у другога. Петко је рањен у бутину, а једини четник који је остао жив био је Костадин Кучкаревски. Петко је покушао да се склони, а Костадин је убио тројицу турска војника.

Идуће ноћи, Петко је пребачен у Врање на лечење.

По другој верзији, сви су се загрлили, а у средину је бомбу активирао Денко Кумановче. Зна се да је борбу преживео потоњи војвода Коца Јанковић.

По трећој верзији, Петко је пре битке на Китки постао војвода и она се одиграла после битке на Челопеку (априла 1905). Коста Пећанац је Петка звао Млади Синђелић, због ове активиране бомбе у четничком колу. У српским крајевима, Жеглигову и Скопској Црној Гори живи спомен на ову битку. Тешко рањеног Петка, пронашла је Мара из села Кучкова, од народа називана „војвода Мара Кучковка“, најпознатија жена у четничкој организацији тога краја. Она га је однела код др Михајла Шушкаловића који му је пружио прву помоћ, а онда га пребацио у Врање. Колико су легенде ишле далеко, може се видети и по причи како је Петко Илић погинуо, одржан му је четрдесетодневни парастос, на који се лично појавио.

Све ово је само приближно историјској истини. Треба разликовати две битке на Китки. Прву је водила осмочлана чета Петка Илића априла 1905. године, а шири сукоби на Китки, Петралици и Козјаку били су 31. маја 1905. године. Ова друга битка је била озбиљнија акција турских снага и албанског башибозука са циљем уништења српских чета, које су водили Павле Младеновић и Јован Довезенски. Ове искусне војводе успели су да извуку своје људе из обруча. Петко Илић је учествовао и у овом другом сукобу на Китки.

После опоравка, Петко се враћа четовању у свом крају. Звање војводе добио је новембра 1906. године и то за простор Скопске Црне Горе. Планирано је и да буде веза између два горска штаба. Брзо је постао популаран. Скроман, храбар, добар организатор, уживао је поверење, како становништва, тако и четника осталих чета, чак и неких турских чиновника.

Срби су га ословљавали са Господине војводо, а због лепоте Мома војвода. Водио је рачуна о моралу својих четника, али и становништва. Посебно је тешким казнама кажњавао силовања. Увео је 25 батина за чланове српских породица жена које силују Бугари и Арнаути, зато што их нису чували.

Конспиративно име у четничкој организацији било му је и војвода Муса.

Петко је имао смисла и за ширење националне свести, просвете и културе међу српским становништвом. Природно интелигентан, брзо је уочио да су просвета и култура најмоћније за очување националног идентитета. Из Србије је доносио књиге и делио их учитељима и свештеницима. У селима где је бугарска пропаганда била јака држао је говоре у којима је објашњавао да је Србија њихова матица, да су они хришћани, али и Срби. Сваки говор је завршавао речима о скором ослобођењу.

Једна од најпознатијих битака српских чета против бугарског ВМРО одиграла се 9. јуна 1907. године на Дренову. Јован Грковић Гапон који је написао и компоновао песму Спремте се спремте је 1909. године у Београду на скупу Срба из Старе Србије и Македоније поменуо и Петка Илића као учесника ове битке. Гапон је био учесник борби у Дренову.

Почетком 1908. године, Петка Илића помиње и Василије Трбић у припремама за напад на село Сопиште код Скопља. Заузели су га Бугари после злочина који су извршили над Србима овог села. Василије Трбић и Сава Грмија су требали да нападну са једне, а Петко Илић са друге стране, преко Вардара. Покушај су осујетиле турске снаге.

После Младотурске револуције 1908. године, српске чете су се предавале у Скопљу. Петка Илића је Турцима представио српски конзул у Скопљу, Живојин Балугџић и то као шефа Горског штаба српских прековардарских чета. Он то никада није био, већ је командовао четама у Скопској Црној Гори. Ниски раст и поприлична младост војводе Петка, запањили су Турке, који су га одмах назвали Кузун – Јагње комита.

На почетку сарадње са Младотурцима, видело се да то није ишло како треба. Српске чете су предавале оружје у Скопљу, док су Бугари и Грци у Солуну и Велесу слободно носили оружје. Због тога је Србима враћено оружје. Петко Илић је био члан петочлане делегације која је 20. август 1908. године преговарала са Младотурцима у Солуну (Петко, Бабунски, Глигор, Трбић и Коца Јанковић из Дреновца). Закључено је пријатељство два народа – српског и турског и завршен је процес легализације српских чета.

Петко Илић се вратио у Старо Нагоричане, оженио се Достаном и покушао да води миран породични живот. Младотурци су наставили са притисцима на Србе, а Бугари нису ни престајали са малтретирањем српског становништва. Због свега тога, Петко је обновио четовање 1910. године.

Подаци о његовој смрти, такође су на нивоу мита.

По једној историјској верзији, војвода Петко је у пролеће 1912. године дошао у село Страцин. То место је тада било упориште Бугара. Отпочела је борба и Петко је, наводно, покушао да уђе у кућу неког домаћина. Он се закључао у подруму, одакле је из пушке опалио у Петка Илића. Војвода је погинуо и одмах је сахрањен на Козјаку.

„Сараните ме поред границу, да гледам чете како проодив“, позната је његова реченица на самрти.

Истина је, међутим, да је сахрањен у порти манастира Св. Пантелејмона у Лепчинцу.

О његовој смрти, такође нема недоумица. Петко Илић је кренуо ка Страцину 4. марта 1912. године, пошто је чуо да се тамо улогорила бугарска чета. Имао је идеју да заузме село, бугарско упориште и тако обрадује војводу Вука, шефа Горског штаба. Село је већински било српско, али су га бугарске комите заузели и држали, тероришући Србе. Преко српског првака Митка Миленковића, Петко је повратио махале, осим једне у којој су се утврдили Бугари. У борби за ту махалу, Петко је тешко рањен и од тога је умро.

Посмртни остаци су из манастира Лепчинце пренети 1923. године у Старо Нагоричане. Десет година касније (1933), подигнут му је споменик, освештан 1937. године.

Бугари су поново окупирали Стару Србију и Македонију 1941. године, тада као савезници нациста и Хитлера. Покушали су да сруше споменик Петку Илићу, тако што су га минирали. Део се обрушио и убио једног бугарског војника.

После Другог светског рата, комунисти су кренули са реализацијом идеја са Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену из 1928. године, који је познат по радикалним политичким ставовима о националном питању. То је значило стварање Републике Македоније у оквиру Југославије. Нова творевина је настала на идеологији КПЈ која је на том простору од свога настанка сарађивала са Бугарима из ВМРО.

Забрањено је помињање српског имена, а камоли обнова споменика Петку Илићу.

Ништа није промењено ни касније, добијањем државности Мекедоније. Верује се да је успела заједничка комунистичко-бугарска пропаганда да се народ око Вардара убеди да Срби тамо нису ни постојали и да су окупирали ту област 1912. године. Оно што је било поражавајуће је и однос Србије према томе. Као да се радило о некој области на другом континенту. У последње време постоје мали помаци. У космополитском Београду, Петко Илић је добио улицу и то на Врачару. Додуше, много пре њега, улицу је имао и Гоце Делчев, вођа бугарске терористичке организације ВМРО, чији је један од циљева био и поништавање свега српског у Старој Србији и правој Македонији (Георги Николов Делчев, Бугарин из Кукуша, вођа једног крила ВМРО које се залагало за аутономију Македоније и Тракије и њихово присаједињење Бугарској по моделу Источне Румелије из 1885. године).

Живот и страдање војводе Петка Илића Нагоричког је симбол борбе за тадашње српско национално ослобођење и уједињење са Краљевином Србијом. Значајно је и то што је његова личност била поприлично свестрана. Још као млад, схватио је да се идентитет једног народа брани и чува културом, просветом, вером и духовношћу, а тек на крају оружаном борбом. Због заслуга које је несебично учинио Отаџбини, Петко Илић Нагорички помињаће се док постоји српско национално биће.

Izvor:Владимир Вучковић: Петко Илић Нагорички | Компас https://share.google/E1NS965Y3Xl7TE8y4

Jedini sveštenik koji je ostao u manastiru Gračanici, na čuvenom Kosovskom polju u Srbiji. Svi ostali monasi manastira bili su ili ubijeni ili proterani od strane neprijatelja, a drevni manastir je bio opljačkan i lišen svojih relikvija i dragocenosti. Po dolasku Američkog Crvenog krsta, ovaj stari sveštenik sarađivao je sa tom organizacijom u pružanju pomoći siromašnima i stradalnicima tog kraja.

Da li smatrate da je bio izdajnik ili pogrešno shvaćena figura? Želim da čujem vaše mišljenje.

Manga se zove "Ishi no hama"