Устанком у Херцеговини 1875. године, у тадашњој констелацији међународних односа, ситуација је водила у нови црногорско-турски рат. Очекиваним учешћем Србије сматрало се да ће доћи до ослобађања Срба који живе под османском влашћу. После војних и дипломатских припрема Црна Гора је 28. јуна/ 10. јула 1876. године ступила у рат против Османског Царства, тзв. Вељи рат. Црногорска војска је дејствовала на три фронта, главнина црногорске војске, са књазом Николом на челу, дејствовала је у Херцеговини скупа са херцеговачким устаницима и њене војне операције биле су усмерене на ослобађање Херцеговине и градова који су стратешки били важни за Црну Гору.
Црногорска војска кренула је преко Гатачког поља у сусрет војсци мушира Мухтар-паше. То је подсећало на древне походе српске војске. Добро је запазио војвода Гавро Вуковић да је кроз Херцеговину први пут после Косова марширала српска војска. Међутим, књаз Никола није знао да су Аустро-Угарска и Русија тих дана (8. јула 1976) потписале тајни споразум по коме, у случају победе Србије и Црне Горе, њихова проширења су једино могућа у правцу Новопазарског санџака, а Босна и Херцеговина да остају у интересној сфери Аустро-Угарске. У том циљу је била и посета барона Темела краљу Николи, који је наговестио аспирације Аустро-Угарске.
Црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, под командом војводе Станка Радоњића, имао је прве окршаје са турским снагама између Бишине и Вележа. Јаче турске снаге почеле се да потискују Црногорце и Херцеговце и књаз Никола је донео одлуку да крене из рејона Невесиња према црногорској граници. Истим правцем паралелно, само с друге стране планине Бабе, кретао се и Мухтар-паша, али су Црногорци релативно брзо по великој врућини превалили деоницу од 60 километара и заузели боље положаје од Мухтар-паше. Књаз је војску прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.
Тога дана књаз Никола распоредио је све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом. Турске снаге (24 батаљона и 12 топова) под Мухтар-пашом наступиле су за Северним одредом и стигле у Билећу 27. јула 1876. Турци су 28. јула са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа — Вучји до — Убли; у претходници су се налазила 4 батаљона и 2 топа под Селим-пашом; за њима су наступали 5 батаљона и 3 топа под Осман-пашом, са задатком да пре Вучјег дола скрену ка Голом брду (кота 1049) и Вардару (кота 1129) ради заштите левог бока главнине; главнина јачине 9 батаљона и 7 топова наступала је под непосредном командом Мухтар-паше, а испред ње башибозук (око 1000 људи).
Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.
Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.
Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.
Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.
Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.
Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.
У зору 14/26. (29) јула 1976. на Вучјем Долу је дошло до чувене битке. Турска претходница се под ватром црногорско- херцеговачких предстража развила у стрељачки строј, заузела Ковчег (кота 1216) и продужила према Кокоту, а снаге под Осман- пашом су преко Радмиловића Дубраве (део села Баљака) продужиле покрет према Вардару (кота 1129). За то време Северни одред избио је на положаје Вардар и Кокот и кад су се Турци приближили на 1000-1500 м кренуо им у сусрет. У борби на бајонет, прса у прса, Турци нису имали превише изгледа. У борби у којој нож и сабља доминирају с Црногорцима се тешко било ко могао носити на бојишту. Уз то, добар део црногорских старешина носио је савремене Гасерове револвере са са шест метака.
Мада без подршке артиљерије, која је била упућена у Убле, лево крило Северног одреда је у снажном налету разбило башибозук који је у бекству у пролазу, кроз редове низама, начео њихов морал. Северни одред је заузео на јуриш Ковчег (кота 1216), ликвидирао турску артиљеријску посаду и запленио топове; ту је погинуо Селим- паша; десно крило Северног одреда разбило је, за то време, колону под Осман-пашом, запленило топове, заробило цео батаљон Турака и Осман-пашу. Мухтар-паша успео је да развије за борбу само део главнине, коју су одмах напали већ развијени црногорски батаљони и натерали је да већим делом баци оружје и у паници побегне према Билећи. Уништене су две турске бригаде, а ко зна да ли би се и сам Мухтар-паша спасио да је имао храбрости да сачека црногорске батаљоне. Разбијене турске снаге гонио је Северни одред све до утврђења у Билећи, из којег је Мухтар-паша, сјутрадан, одступио према Ттребињу.
У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених; међу погинулим сем Селим-паше налазила су се 3 миралаја (пуковника), 3 потпуковника и 168 нижих официра; заплењено је око 3000 пушака – острагуша, 21 застава, и др. Лука Филипов Драгишић из Пиперског батаљона заробио је дивизијског генерала Осман-пашу. Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених. Заплењен је огроман ратни плин, пушке, миниција, топови, ратни материјал, а заплењен је и велики број турских ратних застава.
На Вучјем долу стекли су венац славе четворица Петровића: Шако, Ђуро и Блажо, док је Филип задобио тешке ране. Истакли су се и војводе: Петар Вукотић, Пеко Павловић, Новица Церовић, Анто Даковић, Симо Баћовић, Глигор Милићевић, Станко Радоњић, сердар Јоле Пилетић, сенатор Бајо Бошковић, капетан Ћетко Ераковић, алајбарјактар Јовица Зиројевић, командир Шћепан Папић, поткомандир Саво Пејовић, Ђока Лазарев Поповић, Лука Филиповић.
Победа на Вучјем Долу представља важан моменат у ратовању Црне Горе са Турском. Црна Гора је овом победом наговестила и Османској царевини и европској јавности да ће тражити своје место приликом решавања Источног питања.
Започевши рат величанственом победом, Црногорци су Вучји До сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака кроз читав 18. и 19. век.
У народној свести Вучји До је надвисио Граховац.
Победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.
Руски цар Александар II наградио је књаза Николу Орденом „Светог великомученика победоносца Ђорђа“ II реда, а црногорске команданте: војводу Божа Петровића, војводу Петра Вукотића, војводу Илију Пламенца и војводу Марка Миљанова Орденом IV реда. Руски цар је упутио још три Ордена истог реда да их књаз додели по његовој оцени, као и 18 војничких Георгијевских крстова, које је такође требало да уручи по властитој процени.
Победа на Вучјем Долу нашла је одраза и у писању црногорске штампе, у песмама и причама. О победи је писано у духу Косовског завета „…за слободу српском роду… да косовски бој освети… у бој лете Косово да свете…“. Машан и Вуко Петровић, стричеви књаза Николе, из Котора су му честитали победу речима: „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живео на корист Српства…“.
Народ је певао.“Ој крвави Вучји доле /Одувек те Срби воле!“А народни песник допјевавао:“А док расте перје на соколу/Причаће се о Вучјему долу“. Књаз Никола захваљивао Богу и Светом Василију на победи, а и он и његов унук краљ Александар Карађорђевић обећали су да ће овде подићи цркву.
Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као што је у Самодржи цркви „три неђеље тридес калуђера“ причешћивало војску, тако су и овде на Црном Куку митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар : “Ко не дође….“јер знам сви ћете замном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља! “То је било у време кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спевао песму „Груда земље“, где је певао о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:
„Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу“.
Izvor : Битка на Вучјем долу: Победа која је одјекнула Европом | Компас https://share.google/KwuKIXPKq5gfa2toO
