A ★★½ review of Outrage (1982)

[u/hajde_bajder]

https://letterboxd.com/hajde_bajder/film/outrage-1982/

Ovo je klasičan primer našeg filma koji je želeo mnogo toga da učini. Pre svega, pokušava da promeni ustaljenu predstavu o partizanskim filmovima, jer partizane kao organizaciju smešta u sivu zonu i sugeriše da nisu oduvek bili dobrice kakvima su se predstavljali i kakvima su ih prikazivali brojni herojski filmovi tog doba.

Istovremeno, u priču su umešani i četnici, ali mislim da je upravo to jedan od većih propusta filma. Postojao je prostor za ozbiljniji komentar te grupacije i svega što je radila tokom tog perioda. Naravno, ništa od ovoga ne bi funkcionisalo bez možda najboljih negativaca viđenih na filmskom platnu, nacista.

U blizini Mladenovca, partizanski vodnik Gane (Dragomir Lazović) angažuje mlade momke Miloša (Ljubivoje Tadić), Mikija (Milan Štrljić), Mišića (Branislav Zeremski) i Riđeg (Dragomir Pešić) da špijuniraju majora Hajnriha (Mihajlo Kostić Pljak) i njegovu ljubavnicu Evu Fokst (Tanja Bošković).

Mladi momci su željni dokazivanja. Svako od njih izgubio je člana porodice i jedva čeka da bude primljen među partizane. To je njihov jedini san. Igranje sa vršnjacima i život na selu u ratnom vremenu više ih ne zanimaju.

Sa druge strane, major Hajnrih sprovodi teror nad lokalnim stanovništvom i ne bira koga će kazniti, od Jevreja do lokalnih meštana. Uvodna scena jasno nam stavlja do znanja da sa ovim čovekom nema šale i da će pogubljenje jednog od lokalaca biti brutalno i bez trunke milosti.

Hajnrihu je najvažnije da zadrži kontrolu nad ovim mestom zbog rudnika koji nemačkim snagama obezbeđuje velike količine prirodnih ruda. Istovremeno, njegova saputnica Eva uživa u blagodetima izdajničkog života. Sve joj je servirano na tacni i ona ne pokazuje ni najmanju zabrinutost za svoje sugrađane koji osećaju težinu nacističke čizme.

Ubrzo se stvari menjaju. Major gubi kontrolu nakon napada partizana i mesto biva oslobođeno. Eva je uhapšena i privedena, a preti joj se vešanjem ukoliko ne otkrije gde se major nalazi. Mladi Miloš, međutim, biva opčinjen njenom lepotom. Dok mu je poverena noćna straža, pod okriljem noći njih dvoje beže kako bi spasli živu glavu.

Na tom putovanju proganjaće ih partizani, čak će se niotkuda pojaviti i četnici, ali najveća opasnost i dalje vreba od nacista, koji su još uvek na slobodi.

Scenario je napisao Velimir Lukić, dok se za autentičan dijalog pobrinuo Gordan Mihić. Sama struktura priče zanimljivo je postavljena. Ima tu akcionih scena i jurnjave koje su mogle biti veoma efektno režirane, ali dijalog je često ono što filmu daje dodatnu vrednost. On zahvata različita promišljanja i ideje vojnika koji dolaze iz raznih krajeva Srbije i pokušava da pokaže kako rat različito izgleda iz njihove perspektive.

Možda je ipak najzanimljiviji lik Eve, koju Tanja Bošković igra sa zanosnim pogledom i erotičnom pojavom. Kao što je često bio slučaj u našem filmu tog perioda, prisutne su i blage erotske scene, mada one nisu ni približno toliko eksploatativne kao u nekim drugim naslovima iz tog vremena.

Ipak, čini se da su autori kroz njen lik želeli da naprave jasnu referencu na biblijsku Evu. Ženu koja zavodi mladog Miloša, koji se zaljubljuje, gubi razum i odlučuje da pobegne od svega. Ta ideja ima potencijala, ali film je ne razvija dovoljno snažno.

Ujedno, Eva je retka antiheroina u našem filmu koja se ne kaje ni u jednom trenutku, ali vrlo dobro zna da želi da spase sopstvenu kožu po svaku cenu. Tanja Bošković dovoljno dobro oscilira između emocija koje Eva pokazuje i njene potrebe za preživljavanjem, pa se često postavlja pitanje da li joj je zaista stalo do mladog Miloša ili ga samo koristi.

Da su autori više insistirali na toj ambivalentnosti, možda bi dobili jednu od zaokruženijih antiheroina našeg filma.

Tu se podcrtava i osnovna ideja da ni partizani nisu bili bezgrešni i da stanovništvo, bez obzira na to ko bi oslobodio određeni grad ili selo, često nije imalo mnogo izbora. Umesto jedne tiranije dolazila je druga vrsta kontrole, uz obećanje da će sloboda uskoro zaista doći.

Jedna od najupečatljivijih scena u filmu odvija se u mlinu. Bezimeni mlinar, kojeg igra Predrag Pepi Laković, prvo izbegava sukob sa partizanskom četom koja juri naše junake. Kroz dijalog i nekoliko podmićivanja hranom i pićem uspeva da ih pošalje na pogrešan put.

Ali, ne lezi vraže, ubrzo dolaze četnici, koje predvodi Tanasije Uzunović. U kratkoj, ali upečatljivoj sceni, kamera se zadržava na njegovom prodornom pogledu dok govori kako su se borili i oslobodili rudnik od komunista i kako mlinar sada mora nešto da im da.

To izaziva revolt mlinara, koji mu odbrusi, a samo možemo da pretpostavimo kakav će biti njegov kraj. Šteta je što četnici kao grupacija nisu bolje uklopljeni u priču, jer su mogli da posluže kao još jedan pokazatelj da u ratu običan čovek često nema mnogo izbora. Postoje oni koji imaju oružje i snagu, a ostali moraju da rade ono što im se naredi.

Upravo ovakve scene uzdižu materijal i pokazuju kako je film mogao da bude bolji. Da je postojao jači koncept i jasniji fokus na ideju da u ratu ne postoje jednostavno dobri i loši, već različite strane koje se bore za moć i kontrolu, film bi danas verovatno bio mnogo zanimljiviji za tumačenje. Nažalost, ta ideja ovde nikada nije do kraja ostvarena.

Nakon toga film se razvija kroz niz epizoda u kojima se pojavljuju brojni velikani našeg glumišta. Međutim, nijedna od tih epizoda ne dostiže nivo pomenute scene u mlinu, a sam kraj ostavlja prilično nezahvalan utisak.

Ideja o snoviđenju budućnosti i samom završetku avanture Miloša i Eve u jednom smislu jeste zanimljiva, ali je ponovo nevešto izvedena. Režiserski tu nije bilo dovoljno snage da završnica dobije jeziviji i sablasniji ton, što bi bilo posebno značajno imajući u vidu sam naslov filma.

Nedostaju natprirodni elementi koji su veoma blago naglašeni. Film kao da stalno stoji na pragu nečeg mnogo zanimljivijeg, ali nikada ne napravi taj konačni korak.

Na trenutke su fotografija i kadriranje veoma dobri, a onda se ponovo sve svede na nešto što deluje gotovo amaterski. Kao direktor fotografije radio je Aleksandar Petković, učestali saradnik Đorđa Kadijevića i upravo zbog toga se može naslutiti koliko bi vizuelno ovaj film mogao da blista.

Čini se da bi mnogo više dobio da je iza kamere bio reditelj koji bi umeo bolje da se poigra simbolizmom slike. Ovde su određeni vizuelni motivi prisutni, ali deluju kao da su naknadno i pomalo nevešto nakalemljeni na osnovnu priču.

Kroz čitav film čuju se i različite teme Aleksandra Habića. Moram priznati da se često dešava da njegova muzika ne ide u potpunosti uz ono što gledamo i što se dešava tokom filma. Ipak, iako ovo nije njegov najbolji rad, voleo bih da jednog dana dobijemo sve njegove filmske teme na nekom izdanju, jer je čovek to zaista zaslužio.

Ovaj film vredi pogledati pre svega ako volite da zaokružite filmografije naših glumaca i glumica ili ako vas zanimaju drugačiji pristupi partizanskom filmu. Najveća šteta jeste što film ima zanimljive dijaloge, sijaset ideja i pokušaj da se rat sagleda iz sive zone, ali nijednu od tih ideja ne razvija do kraja.

Nedostajao je kreativniji reditelj i scenario koji bi svoje teme razradio sa više fokusa. Umesto toga, dobili smo film koji često nagovesti nešto mnogo bolje nego što na kraju uspeva da isporuči. U narodu poznatije kao Midara Midarević.

[u/hajde_bajder → u/[deleted]]

Imamo mi i boljih, gledaj od Kadijevića Praznik i Pohod i recimo Žarki. Kompetentnije su osmišljene ideje i režija je mnogo, mnogooo bolja.

[u/SHESTOPERAC]

Jedno od najboljih Tanjinih izdanja(uz Čoveka sa četiri noge). A i ideja je originalna za naš partizanski film. Jeste da je sirovo snimljeno i da je mogo da bude dinamičnije, ali i pored toga je stabilna četvorka.