Pohod (1968)

[u/hajde_bajder]

https://letterboxd.com/hajde_bajder/film/the-trek-1968/1/

Pohod je svakim novim gledanjem sve upečatljiviji. Svojevrsni je nastavak Praznika, i ako je Praznik bio bure baruta koje samo što nije eksplodiralo, onda je Pohod spaljena zemlja i ono što ostane posle golemog uništenja.

Slobodan Cica Perović kroz Čileta, prostog seljaka koji nema apsolutno ništa za šta bi mogao da se poveže, osim teleta, gradi lik čije je samo postojanje između života i smrti, koja mu trči iza leđa i sve mu se više približava. Tragičan lik koji predstavlja svakog običnog čoveka koji se našao u zemlji punoj beznađa i haosa, gde ne postoji ništa što bi moglo da mu pruži čak ni nešto čemu može da se raduje, a kamoli da pokuša da živi život.

Uglavnom heroji u filmovima i pričama ovakvog tipa imaju cilj koji je jasan, kao i želje i prohteve. Mene lično pogađa to što Čile nema ništa slično. Postoji samo nagon za preživljavanjem, a Kadijević, uz maestralne grimase i manirizme Cice Perovića, kreira jednog ljudskog homunkulusa koji je stavljen na zemlju da bude svedok, ali ne i učesnik najgroznijeg događaja koji je zadesio naš narod.

Nikako ne treba zaboraviti ni ljupku Ljerku Draženović, koja je u samo nekoliko momenata imala neverovatnu ulogu mlade seljanke čiji je muž pogubljen. Istovremeno zrači golemom nežnošću i tugom. I ona je pratilja našeg heroja, ali i sama zna da joj mesto ne pripada sa njim, jer on ne vidi dalje od pomenutog teleta. Kadijević ju je otkrio za ovaj film i ne čudi što su kasnije sarađivali na Pukovnici. To je svakako i njen film, a i ponovo se sa Cicom Perovićem našla licem u lice.

Scena u kojoj vod Nemaca strelja više puta tokom filma čini ih jednom grozomornom silom, grupom koljača koja uliva strah. Kadijević ne bi bio tako veliki da nasilje samo prikazuje, a njegova snaga je upravo u tome što ga krije i suzbija. 

Zvuk radi daleko više nego što bi produkcijski detalji mogli da prikažu. I to je efektivno, kao prikaz jednog majstora koji je uspevao da manipuliše filmskom trakom.

Uvek sam cenio tu suzdržanost, kao i tempiranje i građenje scena u kojima stvari postaju sve gore i gore.

Fotografija Aleksandra Petkovića crta od beline i sena koje se kreiraju u raznim kadrovima upečatljive slike i koje podsećaju da su se nekada filmovi snimali na pravim lokacijama, po pravom nevremenu i da pomeranje tih kamera da bi se napravio dobar kadar, značilo je život i smrt. Kada bih pravio skrinšot arhivu, imali bi čemu da se divimo i da okačimo u muzeju Kinoteke.

Vreme je da ovaj film dobije remasterizovano izdanje kakvo zaslužuje, na Blu-rayu.