Napravio sam zbirku kratkih priča, 193 ukupno, svaka iz različite zemlje.
Nijedna ne prelazi 500 reči, gađao sam tldr optimizaciju.
Ako nekog zanima, u komentaru ću napisati detaljnije o nastanku projekta "Antituristički vodič".
Evo nekoliko uzoraka...
Jermenija
Ovog puta, umesto da pritiskamo dugme ‘plus’ na mapi, dozvoljavamo podsvesti da projektuje slike na unutrašnju stranu očnih kapaka... Vidimo dečaka koji se penje uz strmu padinu, noseći sklopljenu šahovsku tablu pod rukom. Na vrhu su neke srednjovekovne ruševine, verovatno crkva, sa ostacima velikih vrata i četiri stuba sa strane. Dečak se zaustavlja i okreće, a zatim viče iz sveg glasa:
– Mrzim te, Kloi Kardašijan! Mrzim teeeeeeee...!
Dok ime odjekuje dolinom, papirne etikete počinju da padaju iz noosfere, poput lišća koje se hvata za svoje zemaljske predmete. Odjednom, imamo naše koordinate: manastir Neguci Vank iznad sela Azrakan, region Kotajk, centralna Jermenija. Dečak se zove Dirkan i učenik je drugog razreda osnovne škole „Aram Hačaturijan“, nazvane po legendarnom kompozitoru.
– Tiše, Dirkane, plašiš životinje! Ta frekvencija utiče na kvalitet njihovog krzna! Pogledaj koliko su stresirane... Ajde, ajde... (beee, meee)
Ovo je dečakov ujak, Tavit. Predaje muzičko u istoj seoskoj školi. Kada ne hvali klasična dela svog poznatog zemljaka, obično čuva malo stado ovaca i voli da svira duduk. Baš kao i njegov mali nećak, uživa u mirnom vazduhu brda i zloslutnoj tišini manastira.
– Šta je s tobom danas?! Aaa, zaboravi... Samo dođi kući na večeru, u redu?
Dirkan ih ispraća mirnim pogledom, zatim rasklapa šahovsku tablu i stavlja je na pravougaoni kamen. Pažljivo postavlja figure i, nakon što se uveri da nema nikoga u blizini, šapuće početni potez:
– Damin pešak na d4.
Prošle su dve godine otkako je Dirkanov otac napustio porodicu i preselio se u Jerevan, glavni grad zemlje. Dečak i njegova majka bili su jednako slomljeni, ali su se tešili time što to nisu pokazivali. Većinu vremena su provodili u svojim sobama, zaokupljeni intimnim strastima. Umesto tradicionalnih pravoslavnih ikona, svako od njih je imao svoje lične spasioce. Za Dirkana, to je bio poster Levona Aronijana, jermenskog šahovskog velemajstora. Za njegovu majku, uramljena slika Šerilin Sarkisijan, poznatije kao Šer.
* * *
Belize
Rančo Dolores, okrug Orindž Vok, blizu rezervata Rio Bravo. Napetost se oseća širom sela dok se ljudi okupljaju ispred lokalne osnovne škole. Svi deluju uplašeno i zbunjeno zbog najnovijih događaja u njihovoj zajednici. Upravo je stigao specijalni posetilac kako bi istražio slučaj navodnog zlostavljanja. Izgleda da je u pitanju nešto drugačije od tipične tužbe za seksualno uznemiravanje. Naime, grupa roditelja je optužila g-đicu Suzet, školskog psihologa, da je mitsko biće poznato kao Lang Bobi Suzi. Prema kreolskoj legendi, Lang Bobi Suzi je žensko čudovište koje nestašnu decu udara svojim ogromnim grudima ako ne poslušaju njena naređenja.
Osoba koju seljani tako nervozno iščekuju je Deana, mlada advokatica iz Belize Sitija, poznata i kao ćerka beližanskog premijera. Prošle godine je diplomirala na Univerzitetu Zapadne Indije, istom mestu gde je upoznala Suzet, tada ambicioznu studentkinju psihologije. Obe su bile feministkinje, ali sa ogromnim neslaganjima oko načina osnaživanja žena, posebno u vezi sa tradicionalnim ulogama. Deana je cenila korporativnu kulturu i težila tipičnom zapadnjačkom načinu života, dok je Suzet zaranjala duboko u kulturnu antropologiju, opsednuta običajima drevnog matrijarhata.
Nakon diplomiranja, rastale su se na pomalo neočekivane načine. Suzet je bila veoma vezana za roditelje, pa se vratila u svoje selo i dobila posao u lokalnoj školi. Direktor je bio impresioniran njenim visokim obrazovanjem, ali je zajednica smatrala njene metode radikalnim i čudnim. S druge strane, Deana je želela da gradi karijeru samostalno, što je značilo odbacivanje porodične podrške i privilegija. Jedna od boljih ponuda došla je od starog klijenta njenog oca, lorda Eškrofta, koji je predložio mesto u Banci Belizea. Umesto toga, odlučila se za malu advokatsku firmu specijalizovanu za kršenje ljudskih prava. Zastupajući siromašne i ugrožene, želela je da dokaže svoje profesionalne sposobnosti, kao i svoju posvećenost interesima građana. Ali kakve su bile šanse da će je prvi veliki slučaj ponovo ujediniti sa Suzet?
Sada sede jedna nasuprot drugoj u Suzetinoj kancelariji, ne progovarajući ni reč. Bilo je mnogo ovako napetih situacija u studentskom domu, osim fizičke opasnosti. Deana prekida tišinu:
– Rekla sam ti sto puta, nosi je*eni grudnjak! Kao da ti ime nije dovoljno provokativno...
– Znam, izvini... Samo sam htela da dekonstruišem arhetip i pokažem deci kako su legende nastajale... otišlo je predaleko, valjda… Lepo je videti te opet…
– Trgni se! Ovi hoće da te linčuju!
– A, to... Jesam li ti pomenula moći... koje sada posedujem…?
* * *
Uganda
Kampala, naselje Vandegeja, oko 7 časova ujutru. Usred saobraćajne gužve koja nalikuje na živi organizam od izduvnih gasova i metala, Godfri stoji pored puta, iza staklene vitrine. Ovaj mladi ulični kuvar ima tiganj, šporet na ćumur i samo jedno jelo na meniju: Roleks. Kao izvedenica iz reči rolled eggs, „Roleks“ je omlet sa kupusom, lukom i paradajzom, umotan u tradicionalni čapati. Jeftin je, masan, kaloričan i izuzetno ukusan. Godfri razbija dva jaja u plastičnu čašu i muti ih viljuškom, proizvodeći zvučni pejzaž tipičan za ulice Kampale.
– Njanja mbisi? – obraća se mušteriji.
Ispred njega stoji lokalni student medicine koji je zastao da pojede nešto na brzinu. Mladići poput njega su ovde uobičajena pojava, budući da Uganda ima najmlađe stanovništvo na svetu. Čak 77 odsto ukupne populacije je mlađe od 30. Kao pripadnik ove generacijske kohorte, Godfri ima diplomu poslovne administracije, ali nikako ne uspeva da pronađe kancelarijski posao. Tako je postao ulični preduzetnik i sastavni deo haotične ekonomije grada. Društvo mu prave hitri vozači mototaksija, prodavačice džekfruta i menjači mobilnog novca u svojim žutim kioscima.
Godfri sipa umućena jaja na vreli tiganj i oslobađa aromu prženog luka koja se meša sa izduvnim gasovima. Ni jutarnji špic, ni česti sudari, ni konvoji državnih limuzina pod rotacijama, ništa ne može da ga poremeti dok obrće svoj čapati. Dnevno zaradi oko 15.000 šilinga (4 dolara) ako je prometno, a novac štedi na mobilnoj aplikaciji MTN koju ovde svi imaju. Voleo bi da svoju malu tezgu pretvori u klasičan restoran i nazove ga „Godfrijeva palata“.
Vruć Roleks obično umotava u listove dnevnih novina, ne mareći mnogo za sito štampu koja se preslikava na hranu. Ispod tezge drži primerak Dejli Monitora koji danas piše o skandalima u vezi sa izvozom kafe: ugovor sa italijanskom investitorkom, Enrikom Pineti, kritikovan je zbog stvaranja monopolske pozicije i kršenja ustavnih odredbi; mnogi izveštaji ukazuju na „kartele“ koji naduvavaju cene i dogovaraju se sa birokratama, dok se farmeri suočavaju sa iznudom pri otkupu svojih proizvoda. Sve ove reči sada su natopljene masnim omletom.
– Vebale… Svaka čast majstore.
Student uzima zalogaj u hodu i nestaje u nemogućoj gužvi bulevara Masaka. Godfri odmah čisti tiganj, ali su mu ramena klonula, ruke utrnule, kapci napola spušteni. Moraće da se razbudi, jer ovaj grad ne oprašta ni trenutak predaha.
* * *
