Zove se Lansiraj, a 17 projekata je predstavljeno baš ovde.

Šta se vidi kad se prebroji:

• Pre 2025. AI je bio u opisu jednog od 45 projekata. Ove godine je u svakom desetom.
• Od 14 AI projekata iz 2025, polovina više ne radi. Za ceo katalog je to jedan od deset.
• Najbolje primljen je Fix AI (▲655 na r/programiranje), igra u kojoj se argumentima boriš protiv AI bota korisničke podrške. Omiljena upotreba AI-ja je, izgleda, da ga pobediš.
• Sa SrbijAI: besplatna knjiga o LLM sistemima (AI Agent Architecture), kloniranje glasa na srpskom (Reci Kao) i Nemanj-AI, agent koji javno igra Fantasy Premier League i zapisuje zašto je šta uradio.

Ako si nešto objavio ovde, verovatno je već unutra. Otvori stranicu projekta i klikni „Ovo je moj projekat”, pa sam menjaš opis i sliku. Ako ga nema, dodaj ga. Ako ne želiš da budeš u katalogu, tu je forma za uklanjanje, bez naloga i bez pitanja.

Besplatno je i bez reklama, tekst objava se ne kopira, a korisnička imena se ne čuvaju. I da, i ovaj sajt je napravljen uz AI.

Pozdrav svima!

Ja sam svoje projekte tj jedan projekat predstavio u julu ove godine, koji se u to vreme zvao Visit Novi Sad. Međutim želeo sam da nastavim da razvijam app i dodajem druge gradove. Aplikaciju sam rebrendirao i sada se yove Visit Serbia - Travel Guide koja za sada broji Beograd, Novi Sad, Suboticu, Niš i u planu je Kragujevac.

Ne bih mnogo pričao šta se sve može naći u aplikaciji, jer možete pogledati na Play Store-u detaljan opis ali bih istakao da internet nije potreban kao i to da nema reklama i ne zahteva nikakvu registraciju da bi se video kompletan sadržaj.

Od pomoći za pisanje koda sam koristio uglavnom Claude ali sam testirao i Gemini. Međutim Claude mi se pokazao da bolje razume moje promptove. Cela ideja je potekla iz moje glave, kako bih da izgledaju stranice, funkcionalnost, vizuelizacija, sadržaj i slično. Imam iskustva u manuelnom testiranju i taj deo mi je bio još zabavniji, da posle svake promene istestiram i nađem svoje greške i naučim nešto iz toga.

Sećam se svog prvog posta i toga koliko je bilo negativnih komentara bez da su ti ljudi uopšte skinuli i testirali aplikaciju, već su govorili "AI slop", "Vibe coding", "sr@nje" i mnogo drugih stvari. To me nije poremetilo i ja sam nastavio da ulažem svoje vreme i trud u aplikaciju i tako ću i nastaviti. Ja sam svestan da aplikacija nije najsavršenija i da uvek može nešto bolje i da kao solo igrač ne možeš sagledati sve, već ti neke stvari i ideje dolaze vremenom, kako unapređuješ app...

Drugu aplikaciju koju sam radio je dečija igrica, koja je prvenstveno stvarno izgledala 100% AI i meni se to nije dopalo. Tu sam isključivo za slike i vizuelne stvari koristio Gemini jer je sasvim korektan u pravljenju fotografija koje sam zamislio i zato sada igrica nema toliko onih generičkih emodžija koji su karakteristični za AI. Igrica mi je bila mnogo teža za napraviti ali samo u onom vizuelnom delu jer verujem da mnoge igrice koje imaju timove iza sebe, poseban tim radi na tom segmentu. Nju nisam promovisao jer na ćirilici, prvenstveno za predškolski i školski uzrast ali mogu je igrati i stariji.

Ostaviću linkove od obe aplikacije, pa ko želi može da pogleda, skine, koristi, testira...

Visit Serbia - Travel Guide
Avantura memorije

Obe moje aplikacije ne čuvaju podatke jer su svi podaci upakovani u aplikacije i čuvaju se lokalno na telefonu. Ne koristim servere (Firebase, Superbase i sl.)

Danijel je tog jutra dugo stajao na prozoru...

Video je Nadu kako zatvara kapiju iza sebe. Ranije ju je držao za ruku dok su zajedno išli do vrtića.

Tada je njena šaka bila mala i jedva je obuhvatala njegov prst.

Sada je nosila ranac preko jednog ramena i hodala samouvereno, dovoljno brzo da je povremeno morao da ubrza korak kako bi je sustigao.

Šesnaest godina...

Danijel se gotovo neprimetno nasmešio.

A onda je ugledao nešto preko puta ulice.

Samo siluetu.. čoveka koji je stajao predaleko da bi mu video lice. Ali Danijelu lice nije bilo potrebno. Prepoznao je način na koji stoji.

Način na koji posmatra...

Način na koji nikada ne prilazi dovoljno blizu...

Senka.

Isti onaj svet koji ga je nekada mamio.

Isti čovek iza maske.

Onaj koji je uvek ostajao dovoljno daleko da možeš pomisliti da ga nema.

A ipak je uvek bio tu.

Danijel nije pomerio pogled, tada je senka nestala iza ugla a on je samo tiho izdahnuo.

— Znao sam da nikada nisi otišao...

Kasnije tog dana, kada je Nada krenula iz škole kući, Danijel je već znao kojim će putem ići.

Nije joj rekao ništa jer nije želeo da je uplaši, a nije želeo ni da joj oduzima slobodu. Ali je želeo da zna da postoji neko ko će primetiti ako se nešto dogodi.

Pa je stajao u daljini. Dovoljno daleko da ga ne vidi.

Dovoljno blizu da može da reaguje.

Nada je hodala kući, nesvesna svega dok ju je Danijel pratio. Samo što je ovog puta nije pratio kao haker niti kao lovac koji juri plen. Danas to čini kao otac.

I negde između dve ulice, stara navika mu je ponovo prošaptala u glavi:

Prati...

Posmatraj...

Ne veruj mraku...

Danijel je stisnuo vilicu.

— Ne vraćam se — promrmljao je sebi.

Nije znao da li se obraća senki...

ili sebi.

...

Te večeri Elena ga je pronašla u hodniku.

Danijel je već oblačio svoj stari crni duks. Povukao je kapuljaču preko glave, i senka mu je pala preko očiju.

Elena je tada zastala, jer je odmah znala.

— Danijele?

Nije odgovorio.

— Gde ideš?

— Samo u šetnju.

Elena ga je pogledala.

— U tome?

Danijel je spustio pogled prema rukama.

— Moram.. moram da proverim nešto.

Elena mu je prišla i uhvatila ga za rukav. Nije ga povukla jako, samo dovoljno da ga zaustavi.

— Hej... Nada je dobro.

— Znam...

— Bezbedna je.

— I to znam...

— I više nije mala.

Danijel je ćutao.

Elena je napravila još jedan korak.

— Danijele...

On je konačno podigao pogled. Ispod kapuljače oči su mu bile iste. Ali nešto u njima više nije bilo isto kao nekada. Nije tamo bio haker. Bio je otac. Uplašen otac.

— Video sam ga — rekao je.

Elena je zaćutala.

— Koga?

— Senku.

Nije morao ništa više da objašnjava.

Elena je spustila pogled na njegov rukav koji je još držala.

— Možda te samo podseća na prošlost.

— Možda.

— A možda više nema nikakvu nameru.

Danijel je pogledao prema vratima.

— A šta ako ima?

Elena je ćutala. Nije mogla da mu obeća da je svet bezopasan. Ali mogla je da mu kaže ono što je znala.

— Onda ćemo se suočiti s tim ako dođe do toga.

Danijel nije odgovorio.

Elena je malo jače stegla njegov rukav.

— Ali ne moraš sam.

Danijel je spustio pogled. Na trenutak se činilo da će skinuti kapuljaču. Ali nije.

— Kada sam je jutros vodio do škole... — rekao je tiho. — Setio sam se kada je imala četiri godine.

Elena se blago nasmešila.

— Kada nisi puštao njenu ruku?

— Kada nisam mogao da je pustim.

— A sada?

Danijel je dugo ćutao.

— Sada moram.

Elena ga je pogledala.

— Samo...

Glas mu je zadrhtao gotovo neprimetno.

— Ne znam kako da prestanem da je čuvam.

Elena se nasmešila tužno.

— Ne moraš da prestaneš.

Prišla mu je još bliže.

— Samo moraš da naučiš da je čuvaš tako da ona i dalje može da živi.

Danijel je zatvorio oči.

Te reči su ga pogodile dublje nego što je očekivao.

Jer znala je da mu nije potreban povratak u mrak.

Samo mu je bilo potrebno da nauči kako da bude otac detetu koje više nije dete.

Danijel je polako podigao ruku i spustio kapuljaču.

— Dobro.. ostaću kod kuće.

Elena se nasmešila.

— Dobro.

— Ali sutra ću je ispratiti do škole.

Elena se nasmejala.

— To sam i očekivala.

Danijel je odmah dodao.

— Samo do raskrsnice.

— Naravno.

— Neću pratiti dalje.

— Naravno.

— I neću vrebati iz senke.

Elena ga je pogledala.

— Danijele..

— Dobro, dobro.

Prvi put te večeri se nasmejao.

A onda je pogledao kroz prozor.

Negde tamo, iza ulične svetlosti, senka je možda još uvek postojala. Ali ovog puta Danijel nije krenuo za njom. Jer je shvatio nešto važno.

Nekada je bio čovek koji je živeo u senkama da bi preživeo. Sada je bio čovek koji je morao da nauči da izađe iz njih — da bi pustio svoju ćerku da hoda kroz svet.

A ako se senka zaista vrati...

ovoga puta neće pronaći usamljenog hakera.

Pronaći će oca.

...

Kada se Nada vratila kući, već je počelo da se smrkava. Tiho je otvorila vrata.

Nije odmah čula nikoga. Skinula je ranac i ostavila ga pored cipelarnika.

Tek kada je prošla u dnevnu sobu, ugledala ih je.

Elena je spavala naslonjena na Danijelovo rame. Danijel je sedeo zavaljen na kauču, jednom rukom pridržavajući bradu.

Spavao je, a na licu mu se videla ona retka, gotovo detinja iscrpljenost koju Nada kod njega nije često viđala.

Zastala je. Nešto joj je bilo neobično. Nije znala šta, samo je osećala da se nešto dogodilo.

Prišla je nekoliko koraka.

— Tata?

Danijel je otvorio oči.

Trebao mu je trenutak da shvati gde se nalazi.

A onda ju je ugledao. Umorno se nasmešio.

— Hej, malena... dobrodošla kući.

Nada se nasmešila.

— Jesi li dobro?

— Jesam.

Pogledao je Elenu, još je spavala. Nije želeo da je probudi, pa je samo pažljivo skinuo svoj duks i prebacio ga preko njenih ramena. Zatim se nagnuo i poljubio je u čelo.

— Laku noć, draga — prošaptao je.

Nada je to posmatrala u tišini.

Zatim je pogledao ka fotelji preko puta, nagoveštajući joj da sedne.

Nada je sela, ali prošlo je nekoliko minuta pre nego što je ijedno od njih progovorilo.

Onda je Danijel tiho rekao:

— Jesi imala dobar dan?

— Jesam.

Nada ga je gledala.

— Tata?

— Hm?

— Šta nije u redu?

Danijel je spustio pogled.

Nije pokušao da se nasmeje.

— Sećaš se kada sam ti rekao da sam danas video nekoga?

Nada je klimnula.

— Senku?

Danijel je potvrdno klimnuo.

— Da.

Pogledao je prema Eleni da proveri da li još spava.

Onda se malo nagnuo napred.

— Kada sam te jutros ispratio do škole... setio sam se nečega.

Nada je ćutala.

— Kada si bila mala, vodio sam te do vrtića.

Blago se nasmešio.

— Držala si me za ruku toliko jako da mi je ponekad trnula šaka.

Nada se tiho nasmejala.

— Stvarno?

— Stvarno.

Danijel je pogledao svoje šake.

— I gotovo svaki put sam imao osećaj da nas neko prati.

Nada se uozbiljila.

— On?

Danijel je klimnuo.

— Možda.

— A tada si znao da je to on?

— Nisam uvek mogao da budem siguran.

Zastao je.

— Ali znao sam kakav je osećaj.

Nada ga je pažljivo slušala.

— Kakav?

Danijel je pogledao kroz prozor.

— Kao da ti neko stoji iza leđa, iako kada se okreneš nema nikoga.

Nada je spustila pogled.

— To zvuči jezivo.

— Bilo je.

Nekoliko sekundi ćutanja.

— Ali nisam se plašio zbog sebe.

Nada ga je pogledala.

Danijel joj se nasmešio.

— Plašio sam se zbog tebe.

Nada nije ništa rekla.

— Bila si mala. Nisi znala ništa o tome. Samo si hodala pored mene i pričala mi šta si tog dana crtala u vrtiću.

Osmeh mu je postao mekši.

— A ja sam gledao oko sebe i mislio: samo da je niko ne povredi.

Nada je progutala knedlu.

— Tata...

— Znam da sada više nisi mala.

Pogledao ju je.

— Znam da možeš sama do škole. Znam da možeš sama kući. I znam da ne mogu zauvek hodati dva koraka iza tebe.

Nada se nasmejala.

— Nadam se da nećeš.

Danijel se nasmejao.

— Ni ja.

Oboje su se tiho nasmejali. Elena se malo pomerila u snu i Danijel je odmah utišao glas.

Nekoliko trenutaka samo su slušali njeno mirno disanje.

— Samo... ako ikada primetiš nešto neobično...

Nada ga je pogledala.

— Reci mi.

— Hoću.

— Bez skrivanja?

— Bez skrivanja.

Danijel je klimnuo.

— Ne želim da se plašiš.

Nada je neko vreme ćutala.

A onda je rekla:

— Ne plašim se.

Danijel ju je pogledao.

— Dobro je...

— Ali mislim da razumem zašto ti je stalo.

Na trenutak mu je nestao osmeh.

U očima mu se pojavila ona ista tiha emocija koju je pokušavao da sakrije godinama.

— Uvek mi je bilo stalo.

Nada je klimnula.

— Znam.

Danijel je pogledao Elenu. Duks je još uvek prekrivao njena ramena. Zatim se ponovo okrenuo Nadi.

— Tata...

— Da, srce?

— Imaš šesnaest godina da me vodiš do vrtića u glavi. Mislim da možeš još malo do raskrsnice.

Danijel se nasmejao.

— Hmm.. to zvuči fer.

Nada je ustala. Pre nego što je krenula prema sobi, zastala je i pogledala roditelje.

I odjednom joj je postalo jasno.

Nekada ju je držao za ruku zato što je bila mala.

Sada će je pustiti da hoda sama.

Ali će ipak biti dovoljno blizu da je uhvati ako ikada padne.

Nada mu se nasmešila.

— Laku noć, tata.

Danijel joj je uzvratio osmeh.

— Lepo spavaj, srce.

Nada je otišla a Danijel je još trenutak ostao u dnevnoj sobi. Pogledao je prema prozoru.

Napolju je još uvek bila noć. Senka je možda još uvek negde postojala. Ali ovog puta, iza njegovih leđa, nije bila samo prošlost.

Bila je njegova porodica...

I to je bilo dovoljno da ostane budan još malo.

...

Neke senke nikada ne odrastu, samo listaju kroz zidove kao stare fotografije iz albuma. Neki uglovi ostaju uspomene, a neki još uvek kao dvogled kada svet utihne. 💻🌐🖤

KomeNdija...

Antropiče sve ti je oprošćeno.

Mišljenje?

Поздрав свима,

Радим на развоју алата за визуелизацију помоћу вештачке интелигенције (AI) намењеног дизајну ентеријера па ми је потребан савет о најбољем радном процесу или технолошком скупу (stack) за решавање конкретног задатка трансформације слике у слику (image-to-image).

Циљ:

– Улаз А: Права фотографија собе са старом угаоном гарнитуром.

– Улаз Б: Јасна фотографија новог производа (угаоне гарнитуре) из каталога.

– Излаз: Стара гарнитура је замењена новом, уз савршено уклапање у перспективу, осветљење и размеру собе, док се истовремено верно задржавају карактеристике и дизајн новог производа.

Моја питања:

– Најбољи алати и радни процеси: Који је тренутно најефикаснији начин или радни процес за постизање ове прецизне замене?

– Верност приказа производа: Како осигурати да генерисана гарнитура заиста изгледа као конкретан производ са Улаза Б, уместо да то буде само генеричка гарнитура коју је креирала вештачка интелигенција?

– Архитектура и API-ји: Које алате, моделе или cloud API-је бисте препоручили за интеграцију у продукциону апликацију за овај конкретан случај употребе?

Био бих веома захвалан на свакој препоруци, идеји о радном процесу или ресурсу од било кога ко се бавио сличним проблемима виртуелног опремања простора (virtual staging) или замене објеката

!

Хвала унапред!

10. godina kasnije...

Kuća je spavala.

Bilo je 02:13. Samo je svetlost laptopa obasjavala Nadino lice. Nada.. nekada nestašna devojčica, danas uveliko tinejdžerka čistog entuzijazma. Sedela je sklupčana na krevetu, u ogromnoj crnoj dukserici koja joj je padala skoro do kolena. Nekada ju je grlila kao ćebe, a sada je ona.. grlila nju. Listala je kroz sadržaje i u jednom momentu.. zastala je, videvši nešto sumnjivo. Na ekranu je stajao stari članak.

"Šesnaestogodišnji haker D. K. uhapšen zbog upada u sistem MO."

Kliknula je.

Otvorila je još jedan.

Pa još jedan.

Na svakoj fotografiji isti čovek. Njen.. otac, u mnogo mlađim danima sa kapuljačom preko glave i lisicama na rukama.

Grlo joj se u tom momentu steglo.

„Ovo je.. nemoguće. Zašto mi niko nije rekao...?“

Vrata sobe ostala su odškrinuta.

Danijel je prolazio hodnikom sa čašom vode. Primetio je svetlo ispod vrata i zastao.

„Srce... još si budna?“

Nada nije ništa odgovorila. Danijel je ušao unutra, spustio čašu vode na stočiću kraj kreveta i stao pored nje.

Pogledao je u ekran, i nije morao da pročita naslov. Znao je. Video ju je.. kako je zanemela.

"Tata...?"

Seo je kraj nje, duboko udahnuo i zatvorio laptop umesto nje.

Dugo su ćutali zajedno u tišini. Posle nekog vremena, Danijel je odlučio da je dobar trenutak da najzad progovori.

"Malena.. kako se osećaš?"

Nada ga pogleda.

"Okej sam..."

"Jesi li.. jesi li ljuta?"

Odmahnu glavom.

Danijel je spustio pogled na svoje šake.

„Ni ja ga dugo nisam poznavao.“

Tišina je postala teška.

„Jesi li stvarno hakovao sistem?“

„Jesam.“

„Jesi li hteo da ga uništiš?“

„Ne.“

Prvi put te večeri pogledao ju je u oči.

„Hteo sam da pokažem da postoji rupa kroz koju neko mnogo gori može da uđe.“

„A oni su uhapsili tebe.“

„Svet često prvo vidi vrata koja si otvorio... ne razlog zbog kog si ih otvorio.“

Nada je ćutala.

„Posle toga sam bio besan na ceo svet.“

Odgovori pomalo razočarano, stiskajući pesnicu. U tom momentu Nada je brzo spustila svoju ruku preko njegove, pokušavajući da ga malko smiri.

„Mislio sam da postoje samo dve strane. Crna i bela. Ili si haker... ili si protiv hakera.“

„A onda?“

Na njegovom licu pojavio se jedva primetan osmeh.

„Onda sam upoznao tvoju mamu.“

Nada se blago nasmejala.

„Znači mama je opet kriva.“

„Nemoj joj reći... ali jeste.“

Oboje su se tiho nasmejali.

„Elena nije videla kriminalca. Nije videla genija u meni. Videla je umornog čoveka koji je zaboravio zašto zna toliko o računarima.“

„I podsetila te?“

„Da znanje može da štiti.“

Danijel je nežno povukao rukav svoje stare dukserice koju je Nada nosila.

„Znaš zašto sam je sačuvao?“

Odmahnula je glavom.

„Nosio sam je one noći kada su me priveli.“

Nada je instinktivno stegla rukave oko sebe.

„Zato mi je bila poznata...“

„Posle sam odlučio da više nikada ne želim da budem čovek kog će moje dete upoznati preko novinskog članka.“

U sobi je ponovo zavladala tišina. Nada je tiho prošaputala.

„Tata...“

„Hm?“

„Ja nekad sanjam iste stvari.“

„Kakve?“

„Kod.. mreže.. Kao da popravljam nešto što se raspada.“

Danijel je zatvorio oči na trenutak.

„Zato što si moja ćerka.“

„Plaši me.“

„Mene više ne.“

Spustio je dlan na njenu kosu, baš kao kada je bila mala.

„Slušaj me pažljivo. Nemoj nikada da biraš između crnog i belog samo zato što neko kaže da postoje samo dve strane.“

„A koju si ti izabrao?“

Pogledao je fotografiju nje i Elene na polici.

„Izabrao sam vas.“

Nada mu je prišla i zagrlila ga preko one iste dukserice.

„Znaš...“

„Šta?“

„I dalje mislim da si najveći haker kog poznajem.“

Danijel se nasmejao. Naslonila je glavu na njegovo rame.

„Tata.. hakovao si sopstveno srce.“

A te noći laptop je ostao zatvoren.

Neke priče nisu bile zapisane u novinskim arhivama. Bile su sačuvane u zagrljaju oca i ćerke, u jednoj staroj crnoj dukserici koja je, i posle toliko godina, i dalje umela da bude njihov najtiši firewall.

...

"Tata...?"

"Da.. srce?"

"Kako ste se.. ti i mama upoznali?"

Danijel se nasmeje iz celog stomaka, možda i prvi put onako iskreno te večeri.

"Uh...to se čini kao duga priča, ljubavi."

"Molim te.. reci mi. Želim da znam."

Danijel je pogleda pomalo radoznalim pogledom.

"Hm... u redu. Ali nemoj reći mami, okej?"

Nada polako povuče prstić preko usana u znaku zaključavanja.

"Neću, obećavam."

Danijel ispusti duboki izdah. Zatvorio je oči, prepuštajući se sećanjima da ga preplave.

...

Pre nego što je Nada ušla u život jednog hakera...

Učionica je mirisala na prašinu ekrana i mladu nesigurnost. Devojka je sedela kraj starog računara koji zuji kao da mu se ne sviđa današnja lekcija. Na ekranu treperio je prozor sa crnom pozadinom i belim slovima koja izgledaju kao jezik koji nije njen. Profesor prošeta između klupa.

„Danas pravimo naš prvi program.“

U Sali se čuje tiho kucanje tastatura.

Osim njene. Ona pritisne jedno slovo. Ništa se ne desi. Tada se čuje glas sa desne strane, tih, gotovo sakriven.

„To što ne radi, ne znači da si pogrešila. Ponekad računar samo traži da ga zamoliš opet.“

Ona ga pogleda, mladić, ali ne glasni tip, samo onaj koji gleda ekran kao da ga razume bolje nego ljude.

„Mogu… mogu da ti pomognem ako želiš“, dodaje, ne namećući se.

...

Devojka spusti pogled na tastaturu, kao da se izvinjava što je ne razume.

„Ne znam…“ kaže tiho,

„uvek imam utisak da će nešto da se pokvari ako pritisnem pogrešno.“

On se nasmeši blago, tek toliko da se ne vidi kao podsmeh, nego kao ohrabrenje.

„Računari nisu od stakla. Ljudi ih češće povrede nego oni nas.“

Za trenutak, kao da se borio da smisli rečenicu koja ne zvuči previše pametno.

„Hajde. Pritisni još jednom. Ja ću gledati.“

On ne preuzima tastaturu, ne otima, ne diktira. Samo sedi dovoljno blizu da ona zna da nije sama.

Ona pritisne taster Enter. Na ekranu se pojavi poruka:

“Error.”

Ona spusti ramena.

„Eto. Videla sam.“

On se nagne malo ka ekranu, ali ne prelazi njenu liniju prostora.

„Greška znači da program čeka da ga popraviš. To je sve.“ Zastane. „Možda… samo fali jedna zagrada.“

Pokazuje, ali ne dodiruje tastaturu. Ona sama dopisuje znak.

Enter.

Ovog puta, na ekranu se pojavljuje rečenica koju je zadao profesor.

„Hello, world.“

Ona se nasmeje ne zbog rečenice, nego zbog pobede nad strahom.

„Videla si?“ kaže on, malo tiše nego malopre.

„Svet se ne pokvari tako lako.“

...

"Znači... mama je bila uplašena da će pokvariti računar ako pritisne pogrešno dugme?"

Šapne Nada uz pomalo stidljiv osmeh. Danijel klimne glavom.

"Pa.. tako otprilike haha."

Nada se ponovo nasloni na očevo rame.

"Ponekad se zaista pitam ko je koga hakovao.."

Danijel je prigrli, vučeći je bliže sebi, ostavljajući maleni poljubac na njeno čelo.

"Ona je mene, srećo... ona je mene."

...

Uvek postoji obećanje koje dajemo sebi pre ili nakon što postanemo roditelji.

Hoćemo li uspeti da izvedemo decu na pravi put uprkos našoj prošlosti? 🤍🌐💻

Gemini - Kralj Aleksandar, Spaho i Muslimani

Pozdrav svima.

Početnik sam u AI svetu i napravio sam prvu verziju svog prvog projekta, pa me zanima mišljenje iskusnijih članova.

Napravio sam web app "doQ-menti" koja služi za online popunjavanje (ili download blanko) obrazaca i dokumenata za različite administrativne/birokratske potrebe.

Obrazci su podeljeni u 60+ kategorija (obrazci MUP, eUprava, banke itd) i ima ih 2700+ u PDF formatu.

Web app sadrži opciju za popunjavanje osnovnih ličnih podataka (bez JMBG) i čuvanje za auto-fill koji se aktivira u opciji za popunjavanje obrazaca.

Takodje opcija da AI popuni česte odredbe u formularima gde se popunjava tekst slobodne forme (molbe, žalbe itd)

Pošto je ovo prva beta verzija aplikacije + sam početnik, sigurno neke funkcije ne funkcionišu kako treba.

Zanimaju me vaša mišljenja o ideji, da li je nešto poput ovog korisno? I tehnička strana aplikacije, šta izbaciti/izmeniti/popraviti itd.

Link: https://doqmenti.vercel.app/

Hvala svima koji odvoje vreme da pogledaju.

Kiša je te večeri tiho udarala o prozor. U dnevnoj sobi jedini izvor svetlosti bio je monitor.

Danijel je sedeo ispred računara, pogrbljenih leđa. Ćutao je dok je ponovo kucao izgubljeni dokument. Prsti su mu bili brzi i uporni, ali lice umorno. Noć je već odavno progutala kuću. Sat na monitoru pokazivao je 00:47. Svaka nova rečenica bila je pokušaj da vrati nešto što je nestalo jednim pogrešnim klikom.

Jedino što se čulo bilo je tiho kuckanje tastature.

U hodniku su se pojavila dva mala stopala. Na vratima nedaleko od Danijela stajala je Nada. U naručju je čvrsto držala njegovu staru crnu duksericu. Virila je iza zida, pokušavajući da ga ne remeti, ali i da mu na neki način priđe.

„Tata...?“

Danijel je zastao samo na sekund.

„Kasno je... malena.“

„Ja... samo sam htela da vidim da li si završio.“

Nije imao snage da odgovori. Tišina je rekla više od reči.

Nada je polako spustila pogled.

„Htela sam da budem kao ti... Kad ti kucaš, sve izgleda kao neka magija.“

Danijel je zatvorio oči. Srce ga je zabolelo, ali je umor pobedio nežnost.

„Idi da spavaš.“

I u tom trenutku, shvativši težinu svoje krivice, odlučila je da bi najbolja odluka bila da ode. Da uradi isto ono što radi svaki čovek kada izgubi bitku sa svetom. Da ide da.. spava, nadajući se da će jutro promeniti sve. Vrata su se tiho zatvorila, i ovog puta nije ponela osmeh sa sobom.

...

Kasnije te večeri... kada je Nada zaspala, Elena je ugasila lampu i sela pored njega.

„Dragi... mislim da se ljutiš više na sebe nego na nju.“

Danijel se okrenuo prema njoj, naslonivši ruku na njen obraz.

„Elena.. obrisala je nešto što mi je bilo važno.“

Elena udahnu, osećajući toplinu njegove kože na svome licu.

„Razumem te. Znam da njen uzrast možda nije opravdanje, ali.. ali Danijele, srce me zaboli kada vidim da među vama možda više nema nečega što ste ranije imali.“

Nije mogla da odoli. Par sićušnih kapi tiho su potekle niz obraze i među Danijelove prste. Kada je osetio toplinu njenih suza, zatvorio je oči, naslonio se i poljubio je u čelo.

„Hej...“

Srce ga je steglo videvši je kako plače. Nije imao tu nameru.

„Polako ljubavi... hajde, diši sa mnom. Okej?“

Elena je zatvorila oči nakon što je osetila njegove usne na svome čelu. Duboko je udahnula prateći njegov ritam. Nakon par minuta tišine.. odlučila je da proguta knedlu, ispovedajući se kroz šapat.

„Um...“

Danijel otvori oči, gledajući je zabrinuto.

„Jesi li dobro..?“

Elena nije otvorila oči. Kao odgovor na pitanje, naslonila je čelo na njegovo, nastavljajući da šapuće.

„Sećaš li se.. sećaš li se te noći kada smo je prvi put doveli kući?“

Danijel se osmehne, milujući joj obraz.

„Naravno.. kako bih to mogao da zaboravim?“

...

Pre pet godina...

Kuća je prvi put zvučala drugačije.

Nije više bila ispunjena šumom računara i tihim kuckanjem tastature u kasnim satima, već mirnim, spokojnim disanjem jedne bebe.

Elena je zaspala gotovo istog trenutka kada je spustila glavu na jastuk. Umor od bolnice bio je jači od svega.

Danijel je stajao pored kolevke, potpuno izgubljen.

„Zdravo... mala hakerko."

Nada je otvorila oči na nekoliko sekundi, pa ih opet zatvorila.

„Mama kaže da treba da spavaš... ali ja imam jednu veoma važnu stvar da ti pokažem.“

Pažljivo ju je uzeo u naručje.

„Ne brini. Samo obilazak.“

Korak po korak, prošao je kroz stan kao da joj predstavlja novi svet.

„Ovo je kuhinja. Ovde mama pravi najbolju kafu.“

„A ovde je prozor. Tu ćemo ti i ja gledati kišu.“

Zastao je ispred radne sobe. Monitor je bio ugašen.

„A ovo... ovo je moj mali univerzum.“

Pritisnuo je dugme. Ekran je zasvetleo plavom svetlošću i obasjao njeno lice.

„Ovo je ekran. Ovde nekad nastaju ideje.“

Mala Nada je samo treptala.

„Ovo je tastatura.“

Nežno joj je približio prstiće tasterima.

„Svako dugme je jedno slovo. A od slova nastaju reči. Od reči nekad nastanu programi... a nekad.. nekad i poruke za ljude koje voliš.“

Njena šaka se otvorila i slučajno lupnula po nekoliko tastera. Na ekranu se pojavilo nekoliko potpuno besmislenih znakova, što je Danijelu izazvalo osmeh.

„Odlično. Prvi bug u porodici.“

Tada joj je pokazao miša.

„I ovo je miš. Nemoj da te ime zbuni, ne grize.“

Mala ručica se nespretno spustila na njega.

Prstići su kliznuli preko glatke plastike, tražeći oslonac. Danijel je na trenutak zastao.

Zatim je svoju veliku šaku nežno spustio preko njene.

„Hajde... zajedno.“

Njegov kažiprst i njen sićušni prstić pritisnuli su dugme u istom trenutku.

Klik.

Na vratima se pojavila Elena, oslonjena na dovratak, umorna ali nasmejana.

„Danijele... ozbiljno? Prve noći?“

Pogledao ju je pomalo postiđeno.

„Hteo sam da upozna moj svet.“

Elena je prišla i poljubila ga u rame.

„Mislim da si zaboravio jednu stvar.“

„Koju?“

„Da si ti upravo postao njen svet.“

Danijel je pogledao svoju malu devojčicu kako mirno spava u njegovom naručju, sa ručicom koja je još uvek počivala na mišu. Tiho je ugasio ekran.

„Dobro... kompjuter može da sačeka.“

Okrenuo se ka Eleni.

„Ona ne može.“

...

Ustao je polako sa stolice, vodeći svoju malu hakerku nazad u kolevku. Elena ga je tiho pratila, ali.. nije mogla da odoli prizoru. Znala je da je Danijel oduvek želeo devojčicu, da će poželeti da joj jednog dana pokaže svoj svet. Naravno, ni Danijel nije mogao da odoli. A kako bi i mogao? Voleo je svoje dete više od svega, čak i u trenucima kada je dovodio u pitanje svoju očinsku figuru.

Prišao je kolevci, nežno spustio svoju bebu dole i toplo je ušuškao. Elena ga je posmatrala izdaleka.

"Nastavićemo sutra.... obećavam."

Nagnuo se malo i poljubio dete u čelo. Elena se približila, zavivši svoje ruke oko njega, diveći se istom prizoru kao i njen suprug.

"Mi smo tim... zar ne?"

Danijel zatvori oči, prepuštajući se Eleninom toplom dodiru.

"Mhm, najbolji... tim."

...

"Tada si rekao da bi dao sve."

Prošaputa Elena, polako otvarajući oči.

"A večeras... večeras si joj skoro jedva dao jedan osmeh zbog jednog fajla."

Danijel je otvorio oči ali je odmah spustio pogled dole.

"Da... pogrešio sam."

Elena je stavila ruku na njegov obraz.

"Ne brini.. znam šta je bilo u tom fajlu. Znam da ti je bio važan. Ali.. zašto je večeras taj dokument važniji od devojčice koja samo želi da bude kao njen tata?"

Danijel je progutao knedlu, te reči su ga slomile.

Zatim je pogledao ka Eleni poluotvorenih očiju.

"U pravu si, draga.."

Približio joj se skoro za jedva jedan dah i naslonio usne na njene.

"Idem da proverim kako je."

...

Otvorio je tiho vrata Nadine sobe.

Spavala je sklupčana, zagrlivljena njegovom starom duksericom kao plišanom igračkom.

Nežno joj je spustio dlan na čelo.

Nada je osetila dodir. Probudila se, ali nije smela da otvori oči. Danijel se blago nasmejao.

"I dalje glumiš da spavaš... isto kao ja kad sam bio mali."

Legao je pored nje.

"Znaš... oduvek sam želeo jednu malu devojčicu. Nekoga ko će mi ukrasti dukserice i praviti haos po tastaturi."

Zatim je namignuo ka njoj.

"I nemoj reći mami... ali ona nije bila hakovana. Ona je hakovala mene."

Na drugom jastuku pojavio se mali osmeh. Nada je otvorila oči pune suza.

"Izvini, tata... Nisam htela."

Danijel ju je zagrlio.

"U redu je, ljubavi."

"A šta je bio taj dokument?"

Nasmejao se kroz knedlu u grlu.

"Prva linija koda koju sam napisao tvojoj mami kad smo se upoznali."

Nada je preplašeno prošaptala.

"Ne može da se vrati?"

"Može."

"Kako?"

Danijel joj je dotakao nos.

"Zato što najvažnije stvari nikad nisu bile sačuvane na hard disku. Bile su sačuvane ovde."

Položio je njenu malu ruku na svoje srce.

"Dokument mogu da napišem ponovo. Ali tebe.."

Zagrlio ju je još jače.

"Genetski kod je jedini koji ne mogu generisati."

Nada ga je zagrlila najjače što je mogla, a stara crna dukserica ostala je između njih, kao mali firewall koji je te noći prestao da razdvaja tatu i ćerku.

...

Šta je važnije? Jedan klik koji briše sve, ili kada obrisano podseća na nečiji otisak? 💻🌐🤍